"Форин полиси": Иза сукоба у Судану стоји америчка грешка

Пре нешто више од недељу дана, у Судану су избиле борбе између оружаних снага те земље (САФ) предвођених генералном и де факто лидером Судана Абдул Фатах ал-Бурханом и Снага за брзу подршку (РСФ), паравојне организације на чијем челу се налази генерал Мохамед Хамдан Дагало, познатији као Хемети.

Оно што је у први мах деловало као краткотрајан сукоб између две завађене фракције унутар суданског безбедносног сектора све више подсећа на прави грађански рат, а Судан би могао да доживи колапс сличан оном који се пре неколико година догодио у Јемену, пише аналитичар Џастин Линч за "Форин полиси".

САФ се, пре свега због предности у ваздуху, налази близу заузимања суданске престонице Картума. Управо су суданске ваздухопловне снаге одиграле кључну улогу у сукобу у Дарфуру почетком овог века, када су се САФ и паравојна јединица "Џанџавид", претеча данашњег РСФ-а, бориле на истој страни.

Управо је потенцијално пресудан утицај ваздухопловства био један од разлога зашто су припадници РСФ-а на самом почетку сукоба покушали да успоставе контролу над аеродромима, у чему су успели само делимично. Ипак, процењује се да ће бити потребне недеље да се они протерају из градских четврти Картума, док је подршка коју уживају у племенским областима Дарфура и даље јака.

Судан на ивици грађанског рата

Потенцијални дугорочни сукоб војске и РСФ-а несумњиво би укључивао и регионалне и глобалне силе. РСФ је заробио египатске војнике који су тренирали заједно са својим суданским колегама, а многи сматрају да би Каиро могао да отворено подржи САФ. Према појединим наводима, до мобилизације је дошло и у пограничним областима Судана и Чада, одакле потиче Хемети и значајан део његове војске.

Ипак, главни савезник Хеметија и РСФ-а су Уједињени Арапски Емирати. УАЕ су главни добављач оружја тој паравојној организацији, док се претпоставља и да постоји дубока сарадња те заливске државе и Хеметијеве пословне империје.

Као посредници за решавање сукоба у Судану понудили су се лидери оближњих афричких земаља, пре свега Џибутија, Јужног Судана и Кеније.

Можда и једне силе које имају ограничену могућност утицаја на догађаје у Судану су САД и њихови западни савезници, сматра Линч. Проблем, ипак, представља чињеница да њихови блискоисточни партнери - пре свих Египат, Саудијска Арабија и УАЕ - налазе на различитим странама у сукобу.

Западне дипломате уз дана у дан постају свеснији да повратка на стање пре 15. априла, када су избили сукоби, неће бити. До потпуног одсуства утицаја САД у Судану дошло је само четири године након врхунца америчких нада у тој земљи, наводи аутор.

Након вишемесечних протеста почетком 2019. године, војска је у априлу те године спровела пуч и уклонила дугогодишњег председника Судана Омара ал-Башира. Пуни наде да би та земља ускоро могла да се нађе на путу ка демократији, Американци су приморали војску и демонстранте да формирају "прелазни савет", а план је био да се избори одрже до 2022. године.

Уколико је постојао тренутак у ком су наде за успостављање демократије и дефинитвно умрле, то је било онда када је постигнут договор о формирању прелазног савета, пише Линч, зато што је војсци дато да води државу током првог дела демократске транзиције.

Бурхан је био шеф државе коме је поверено да испунити обећање о успостављању демократије. Ипак, чим је прелазни период започео, постало је очигледно да су западне наде биле потпуно неутемељене.

Абдула Хамдок, први "цивилни" премијер Судана након рушења Ал-Башира, није наишао на подршку оружаних снага у спровођењу неопходних реформи, док су сукоби између политичких партија и синдиката који су учествовали у протестима ослабили њихов утицај.

Илузије да цивилна влада у Судану има било какав утицај коначно распршене у октобру 2021. године, када је Хамдок смењен у још једном државном удару. Обећање војске да ће власт предати цивилној влади показало се као лаж, а читав процес демократске транзиције као мањкав.

Вероватно највећа грешка коју су САД и њени савезници направили је инсистирање да се прелазни процес назове периодом "цивилне управе", пошто скоро ништа у вези са читавим процесом није било "цивилно". 

Прелазни устав из 2019. године предвидео је да би војска државом требало да управља 21 месец, након чега би уследило још 18 месеци цивилне владе. Иако се Хамдок нашао на челу цивилне владе, његова функција је у пракси имала изузетно мало утицаја.

Ипак, САД су инсистирале на томе да се сачува назив "цивилна управа", чак и у тренуцима када су војне власти више пута одлагале прелазак у следећу фазу демократске транзиције. Како су касније признале поједине америчке дипломате, многи у Вашингтону су веровали да ако Судан довољно дуго буду називали демократијом, да ће он пре или касније то и постати, пише Линч.

Споразум о прелазној влади које су САД здушно подржале од почетка је био изузетно лош. Америчка политика је тако директно је допринела избијању насиља које се тренутно догађа у Судану.

Завађени судански генерали сносе највећу кривицу за крвопролиће у тој блискоисточној држави. Ипак, окидач најновијег сукоба може се наћи у реформи суданског безбедносног сектора за коју су се САД и УН здушно заложиле.

Непосредно након пуча против Хамдока, Вашингтон је ревитализовао тај план, што је значило повратак на верзију пропалог устава из 2019. и пружање поверења војним вођама да ће одржати своја обећања.

Реформа безбедносног сектора заснивала се на, пре свега, спајању САФ-а и РСФ-а у јединствену војску. Тешко је проценити колико је тачно њихово бројно стање, али се процењује да суданска војска има око 100.000 војника, док РСФ има између 30.000 и 50.000 активних припадника.

Преговори двеју страна трајали су месецима, али без конкретних успеха. Проблем је био у томе што ни Бурхан ни Хемети нису желели да се одрекну моћи коју су у међувремену стекли, али и зато што су стране дипломате које су те преговоре водили били "прави аматери", како је то рекао један западни посматрач.

Последице су биле предвидљиве, поготово зато штос су слични покушаји постизања споразума у Јужном Судану из 2013. и 2016. године довели до грађанских ратова.

Реформа безбедносног сектора у Судану је створила такмичење и подстакла Бурхана и Хеметија да ојачају сопствене снаге. 

То је такође значило да ће се оба генерала морати наћи под цивилном контролом, што није било у интересу ниједног од њих. Бурхан и Хемети су се јавно залагали за реформу и демократију, али изгледа да су једини људи који су им веровали били званичници САД и УН.

Дипломате сматрају да сада постоје ограничене дипломатске  могућности за окончање борби у Судану. Досадашњи врхунац представљају повремена и краткотрајна примирја која су појединим странцима у Картуму омогућила да напусте тај град.

Ипак, чак и када се борбе у буду окончале, Сједињене Америчке Државе морају да ставе прст на чело и озбиљно размисле зашто је њихова политика довела до ескалације сукоба у Судану. 

За сада није извесно да је Вашингтон спреман за тако нешто. Када су борбе почеле 15. априла, амерички државни секретар Антони Блинкен поновио је заблуде САД о Судану: "Ово је права прилика да се коначно настави транзиција предвођена цивилним властима".