Форин полиси: Крајњи корисници Споразума о житу никада нису била гладна деца Африке

Када је Москва средином јула саопштила да се повлачи из Црноморске иницијативе, споразума који је уз посредовање Уједињених нација и Турске омогућио да се украјинско жито и даље извози, западни медији завапили су на "окрутност" Русије која оставља гладну децу Африке на цедилу, пише "Форин полиси".

"Дете на Рогу Африке које је озбиљно неухрањено, мајка која ће престати да производи млеко за своју бебу јер нема довољно да једе, то су последице руских поступака", рекла је америчка амбасадорка при Уједињеним нацијама Линда Томас-Гринфилд и поново нагласила "важност" украјинског жита за афричке земље.

Проукрајински медији некако су занемарили да помену да је руски председник Владимир Путин обећао бесплатно жито за шест афричких земаља на самиту Русија-Африка одржаном прошле недеље, наводећи да зна колико је важан увоз житарица.

Сједињене Државе, у покушају да постигну политичке поене и сензационализују вести, фокусирале су се на погрешну, деценијама стару причу о "гладној афричкој деци" игноришући највеће кориснике споразума, али и нијансе безбедности хране у афричким земљама, пише "Форин полиси".

Африка заправо никада није била циљ Спораузума о житу. Према подацима Уједињених нација, жито које је послато у Африку од имплементације споразума чини мање од 13 одсто укупног извоза, а само делић је отишао као помоћ у храни такозваним проблематичним земљама.

Кроз иницијативу за жито, Кенија је увезла 438.000 тона кукуруза и пшенице, док је сама земља произвела 2,9 милиона тона кукуруза и 275.000 тона пшенице током сезоне 2022-23. Етиопија, која је произвела 7 милиона тона током сезоне 2021-22 и највећи је произвођач пшенице у подсахарској Африци, добила је 282.000 тона житарица према уговору. Египат, највећи афрички увозник у оквиру иницијативе, произвео је 9,8 милиона тона пшенице током сезоне 2022-23, у поређењу са 1,6 милиона тона које је увезао у оквиру Црноморске иницијативе.

Египат и Кенија, који се не уклапају баш у слику сиромашних афричких земаља, били су највећи афрички увозници у оквиру ове иницијативе и чине отприлике половину од 4 милиона тона послатих у Африку. Поређења ради, Етиопија је добила нешто више од 282.000 тона. Земље као што су Џибути и Судан, које примају жито углавном као помоћ у храни, имају још мање.

Климатске промене су погоршале временске услове на Рогу Африке. Од 2020. године, регион се суочава са тешком сушом, због које је, како се процењује, 23 милиона људи у опасности од тешке глади. У марту, када је дуго очекивана киша коначно пала у региону, била је праћена поплавама које су уништиле куће, пољопривредна земљишта и раселиле још више људи. Тренутно је Етиопија највећи прималац америчке помоћи у храни, наводи се у тексту "Форин полисија".

Међутим, од јуна, и Сједињене Државе и УН су престале да шаљу помоћ у храни Етиопији, наводећи забринутост да се помоћ краде и онда продаје. Одлука да се прекине испорука помоћи земљи вероватно је погоршала смрт узроковану глађу у региону. Недела функционера плаћају обични људи.

Преувеличавање важности Споразума о житу представља веома потребну поенту за Сједињене Државе у Африци, посебно пошто оне настављају да губе контролу над утицајем Кине и Русије. За Сједињене Државе, демонизовање Москве због изласка из Споразума је шанса да се укине подршка континента Русији.

"Цене хране и систем су генерално већ под великим притиском због пандемије", рекао је Микеил де Хас са Универзитета Вагенинген у Холандији.

Већина житарица увезених у Африци користи се за производњу брашна и прерађене хране за углавном средње и више класе. Током пандемије, инфлација хране на континенту је алармантно порасла упркос смањењу прихода многих. Наредних година, земље попут Египта, Кеније и Нигерије појачале су увоз житарица из подручја Црног мора. Програми помоћи у храни из Светског програма за храну и других организација такође су се повећали како би се решили повећана глад и сиромаштво.

Последице отказивања Црноморске иницијативе за жито углавном су исте у Африци као и у ширем свету: одлазак великог произвођача хране као што је Украјина био би ужасан за безбедност хране на глобалном нивоу, а не само за децу на Рогу Африке.

То ће проузроковати глобални скок цена основних прехрамбених производа који ће стварати нелагоду за многе људе, али ће бити много погубнији за становнике земаља са нижом куповном моћи.

Представљање Споразума о житу као борбе за гладне у Африци занемарује праве кориснике иницијативе. Земље као што су Кина, Шпанија, Турска, Италија и Холандија такође су имале велике користи од иницијативе, на које отпада 21,2 милиона тона (65 процената) од укупно 32,9 милиона извезених тона. Слободан проток украјинског жита такође представља средство за пружање индиректне подршке Украјини због куповине од стране финансијера програма помоћи у храни попут Сједињених Држава.

Глобална безбедност хране, не само афричка, је у опасности.

То је детету у Африци важно колико и детету у Сирији или Авганистану. Давање приоритета наративу да су Африка и друге земље у развоју биле корисници Споразума о житу замагљује врло очигледну листу развијених земаља које су корисници.

Када дође до притиска, потражња за житом развијених земаља је оно што ће покретати тржиште, а земље у развоју ће морати да се носе са повећањем цена упркос њиховој много нижој потражњи.

Тренутни наратив има тенденцију да занемарује ове обрасце и омогућава Сједињеним Државама, УН и другим западним актерима да изнесу досадну причу о Африци као земљи глади за стицање политичких поена у тренутку када је њихов дипломатски утицај на континенту на најнижој тачки.