"Дојче веле": Како смањити број миграната у Европској унији?

Европска агенција за заштиту граница "Фронтекс" ове године очекује даљи пораст броја миграната и азиланата у Европској унији.

Прошле године је "Фронтекс" забележио 330.000 такозваних нерегуларних улазака. То је био највећи број још од 2016, године када је забележен врхунац миграционих таласа. Ове године би могло да их буде још и више, процењује "Фронтекс", с обзиром на то да се број нерегуларних улазака забележених на пример на централно-медитеранској рути према Италији, овог пролећа утростручио, пише "Дојче веле".

Неке државе Европске уније, као и бивша чланица Велика Британија, зато покушавају да пооштре своје законе и прописе, односно да праксу у поступку додељивања азила начине таквом да се људима онемогући улазак у земљу, тј. да се они застраше.

Шта ради Немачка?

У Немачкој, земљи која за мигранте представља главно одредиште, градови и општине жале се на преоптерећење због недовољних смештајних капацитета и обавеза око интеграције. Око четвртине свих захтева за додељивање азила у ЕУ (220.000) поднесе се у Немачкој. Притом Немачка, због свог географског положаја, није тзв. "земља првог уласка" и у складу с тим, а према законима ЕУ, она у ствари за то и не би требало да буде надлежна.

Савезна и покрајинске владе зато су се договориле да пооштре правила за враћање у земље порекла и уведу привремене притворске мере за оне мигранте који морају да напусте Немачку. Проширење граничних контрола, на пример ка Пољској, како би се отежали нерегуларни уласци, немачка министарка унутрашњих послова Ненси Фезер одбијала. Само на границама са Аустријом, која је такорећи на крају "балканске руте", већ неколико година врше се спорадичне провере.

Азилантски центри у Руанди?

Остале земље које спадају у одредишта за имигранте, Француска, Аустрија, Холандија и Велика Британија, различитим мерама покушавају да их застраше. Велика Британија, на пример, прети да ће преместити процедуре за добијање азила у Руанду. Или да ће интернирати мигранте на бродовима.

У Данској је пропао покушај да се отвори азилантски центар у Руанди и да се тамо изместе процедуре, али је тамошња влада последњих година процедуре пооштрила. Данска такође већ годинама спроводи контроле на граници са Немачком, а притом у тој земљи сваког месеца просечно 180 људи затражи азил. То је веома мало у односу на Аустрију, где је прошле године бележено између 4.000 и 11.000 пријава месечно.

Како се штитите спољне границе?

С друге стране, земље ЕУ у које мигранти прво стижу имају потпуно друге интересе. Италија, Грчка, Малта, Кипар, Хрватска, а однедавно и Пољска, настоје да мигрантима што могуће више отежају улазак. Њихове спољне границе су мање-више затворене и мигрантима стога преостају опасни морски путеви или долазак авионом са правим или фалсификованим визама. То се назива "заштита спољних граница ЕУ" и о томе редовно одлучују министри унутрашњих послова земаља Уније. Италија покушава што је могуће више да закомпликује приватним спасилачким бродовима могућност да на њеној територији искрцавају бродоломнике. И то би такође требало да има ефекат застрашивања.

Грчки, хрватски и пољски граничари, према подацима "Њујорк тајмса" и организација за људска права, прибегавају тзв. "пушбековима". То подразумева присилно враћање миграната које затекну на својој територији у земљу из које су дошли – и то без одговарајуће процедуре. Тај поступак, познат и као "рефоулемент", заправо је забрањен европским и међународним правом.

Зашто у Мађарској нема потражилаца азила?

Мађарска, чија влада се изјаснила да уопште не жели да дозволи било какву миграцију, званично практикује "пушбекове". Мигранти без докумената који се затекну било где у тој земљи, присилно се враћају без икакве процедуре. Мађарска се при том позива на "Закон о ванредним ситуацијама" из 2015. иако су европски судови ту праксу прогласили незаконитом.

Mеђутим, влада у Будимпешти игнорише њихове пресуде и уједно поручује да јој је та политика успешна: само 44 особе су прошле године затражиле азил у Мађарској.

Разлог је и то што пријаве за азил морају да се подносе изван земље, у мађарским амбасадама.
Према подацима Европског савета за избеглице (ЕЦРЕ), из Мађарске је 150.000 људи враћено у Србију, махом без икаквог обзира и највећим делом већ на самој граници утврђеној оградом.

Са становишта владе у Мађарској, то одвраћање има ефекта. Будимпешта нема проблем с миграцијама и зато не види потребу да се придржава реформисаног закона ЕУ о азилу који би по први пут предвиђао дистрибуцију миграната или алтернативно, исплату компензација.

Зашто Италија жели споразум са Тунисом?

Италија не може тако ефикасно да заштити своје обале од "нерегуларних миграната". Већину од 60.000 особа, које су се у првих седам месеци ове године домогле те земље, нису искрцали спасилачки бродови хуманитарних организација, већ су на кријумчарским пловилима стигли до италијанских лука. Непознат је стварни број непријављених случајева, јер многи доласци уопште нису евидентирани.

Италијанска влада због тога жели да Тунис спречи мигранте да се укрцају на бродове – преговори о споразуму двеју земаља су у току. Број људи који желе да се из Туниса домогну Италије ове године се удесетостручио. Ипак, већина оних који стижу у Италију одлази даље на север. Само неколико хиљада њих сваког месеца одлучи се да затражи право на азил у тој земљи.

Иначе, рута преко Либије, због осорног и рестриктивног приступа либијске обалске страже, постаје све мање атрактивнија. Европска унија је са Либијом постигла споразум о спречавању миграција.

Пољска жели да спречи миграцију у складу са смерницама ЕУ

Миграције су врућа тема и у актуелној предизборној кампањи у Пољској. Владајућа национално-конзервативна странка Право и правда (ПиС) жели да спречи усељавање и да "заштити" Пољску – иако је број подносилаца захтева за добијање азила веома мали. Према подацима Еуростата, статистичког завода ЕУ, у Пољској је у првој половини 2023. године азил затражило 2.785 особа. А како је реч о земљи са 38 милиона становника, то је у ствари веома мала бројка.

Ипак, пољски премијер Матеуш Моравјецки противи се покушајима Европске уније да дугорочно реформише заједнички закон о азилу. На источној граници Пољске поставља се ограда према Белорусији. Моравјецки жели да распише референдум како би се искључила миграција у складу са смерницама ЕУ. На усељенике се пре свега гледа као на политичко оружје руског агресора, јер их, како се може чути у Пољској, "Русија шаље на белоруску границу".

Укидање права на азил ради застрашивања?

Ефекат застрашивања могла би да има и расправа коју је шеф парламентарне посланичке групе немачких опозиционих Демохришћана (ЦДУ/ЦСУ) Торстен Фрај започео крајем јула. Фрај се залагао за укидање теоретски загарантованог индивидуалног права на азил у ЕУ и предлагао да се оно замени "имиграционом квотом". Између осталог, Фрај је указивао да је садашњи систем "неправедан", јер само богати или млади и снажни људи могу да преброде све опасности компликованог уласка у ЕУ. Стари, болесни, жене и деца имају мале шансе да пређу преко Сахаре или да се укрцају на чамце.

У ствари, организације у чијем фокусу су избеглице такође указују да политика ЕУ има за циљ да што је могуће више отежа улазак, с обзиром на то да се захтев за добијање азила може поднети само на тлу Европске уније. Ко се једном докопа Уније, он у већини случајева може да остане чак и ако је његов захтев одбијен.

Враћање у земље порекла остаје изузетак. Сиријске и авганистанске избеглице које су успеле да стигну до ЕУ, у више од 90 одсто случајева могу да рачунају да ће бити признато њихово право на пружање заштите. У многим другим земљама порекла, попут Пакистана или Турске, ситуација је управо обрнута. Стопа одбијања је тамо преко 75 одсто. У већини случајева, међутим, одбијање не значи да они одмах морају да напусте земљу у којој се налазе.