Повратак отписаног: Тони Блер по други пут међу Британцима

Деценију и по након што је Тони Блер напустио Даунинг стрит, једно питање је још кључно за однос многих Британаца према некадашњем премијеру: његова катастрофална одлука да се 2003. придружи инвазији на Ирак коју су предводиле САД, пише "Њујорк тајмс".

Када му је прошле године Краљица Елизабета Друга доделила звање витеза, више од милион људи је потписало петицију захтевајући да се та одлука поништи. Блер је остао комплексна фигура и унутар сопствене Лабуристичке партије: док су га мрзели они са крајње левице, други су га невољно обожавали јер је био једини партијски лидер који је три пута узастопно победио на британским изборима. 

Данас је Блер, што је прилично изненађујуће и невероватно, поново у предности над актуелним лидером партије Киром Стармером, што показује померање лабуриста ка центру. Осим тога, не треба заборавити да бивши премијер има харизму и комуникацијске вештине које недостају Стармеру, што би могло да буде од користи како се избори приближавају.

Њих двојица појавила су се заједно прошлог месеца на конференцији коју је организовао Блеров Институт за глобалну промену. У питању је организација која ради са владама широм света, па чак и са оним "аутократским", развијајући политике које би могле да помогну лабуристима ако победе на следећим изборима. 

Блер који има 70 година, оседео је и мршавији него када је напустио Даунинг стрит 2007. године, примећује лист. 

Неки аналитичари су приметили да Блер очигледно намерава да се врати као велики играч у британску политику, као и да се чини да ће му Стармер то дозволити. 

Од Ирака до "јер тако је тражио народ Косова"

Блер је довео лабуристе на власт одлучујућом победом из 1997. године и био је премијер целу деценију, померајући партију ка центру, помажући да се испреговара мировни споразум са Северном Ирском и руководећи економијом довољно јаком да инвестира у здравство и економију. 

Али до краја његовог мандата, и како се Ирак претворио у хаос, јавност је променила мишљење о Блеру, који је, заједно са америчким председником Џорџом В. Бушом, оправдао инвазију на Ирак никад доказаним тврдњама да Ирак поседује оружје за масовно уништење. Инвазија је довела до година насиља у Ираку и успона исламистичких милитантних група које су постале претеча Исламске државе.

Блер се, осим тога, "прославио" подршком и учествовањем у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. Чак се у својим мемоарима хвалио да је одиграо кључну улогу у тој војној интервенцији, признајући да је био у мањини када се залагао за војно решавање косовске кризе. 

Он је изјавио да је агресија предузета јер је то тражио "народ Косова" - да би касније појаснио да под тим подразумева Албанце на КиМ - и да му је главни мотив био "бес због онога што се дешавало на Косову".

Што му, истини за вољу, није сметало да се неколико година касније појави у улози саветника тадашњег српског премијера Александра Вучића, по питању реформи и европских интеграција. 

Убиство је злочин, али је ангажман оправдан

Блерова репутација након завршетка мандата била је додатно нарушена уносним консултантским пословима са владама које су врло упитне када је у питању поштовање људских права, што је потврдило његову склоност ка богаћењу, оцењује "Њујорк тајмс".

Исто питање се постављало када је у питању његов институт. "Сандеј тајмс" је недавно известио да је институт наставио - и након убиства новинара Џамала Кашогија - да саветује Саудијску Арабију и да прима новац од те земље.

У саопштењу из института одговорили су да Блер сматра да је "убиство Кашогија страшан злочин који никада није требало да се деси, али да је програм социјалних и економских промена који је у току у Саудијској Арабији има огроман и позитиван значај за регион и свет".

Додаје се да су односи са Саудијском Арабијом од суштинске стратешке важности за Запад и да је због тога ангажман тамо - оправдан. 

Блерова рехабилитација потпомогнута је и поређењем са владавином конзервативаца, која је била обележена политичким превирањима, попут одласка Бориса Џонсона из Даунинг стрита због скандала или мандатом Лиз Трас - који је био најкраћи у британској историји.

Иако је Риши Сунак донекле повратио стабилност, након таквог низа неуспешних премијера, Блер делује као "прилично доминантан".