Херој радничке класе: Како је "један идиот с гитаром" одбио осам милиона долара

Почетком августа, музичар познат по уметничком имену Оливер Ентони објавио је своју прву песму "Богати северно од Ричмонда" ("Rich Men North of Richmond"), назначивши почетак једне од највећих музичких сензација у скорије време — уједно изазвавши и оштре поделе међу америчким републиканцима и демократама.

"Богати северно од Ричмонда" се готово преко ноћи попела на врх топ листе "Ајтјунса" у САД, а сакупила је преко 25 милиона прегледа на Јутјубу и Иксу (некадашњи Твитер), између осталог.

Песму снимљену у скромној продукцији прати подједнако скроман спот, који приказује Ентонија поред свог пса и приколице у којој по свему судећи живи како пева о тескобама радничке класе коју "ова земља наставља да шутира", безвредности долара просечног Американца и "тужном" стању света, за шта криви "богате северно од Ричмонда."

Док коментари појединаца, како на друштвеним мрежама тако и у репортажама са бесплатног концерта који је Ентони одржао у месту Мојок у Северној Каролини, углавном своде на хвалу "проамеричке" перспективе његове музике и умешности са којом дочарава искуство радничке класе у Америци, у медијима се такође може прочитати штошта и о политичкој подели око "Богатих северно од Ричмонда".

Поред других конзервативних јавних личности, Ентонијеву песму је на Иксу похвалила и републиканска посланица у Посланичком дому и присталица Доналда Трампа Марџори Тејлор Грин, која ју је назвала "химном заборављених Американаца који истински подржавају ову нацију и, нажалост, свет, својим тешко зарађеним пореским доларима и невероватно тешким радом."

"Ова песма представља мој округ и народ Америке који знам и волим", закључила је Тејлор Грин.

Либерални медији главног тока су, пак, Ентонију углавном замерали због публике коју привлачи, док су различити коментатори нашли и друге замерке, попут колумнисте Кенана Малика који за "Гардијан" пише да Ентонијева друштвена критика бледи у поређењу са стиховима црног активисте и песника Џона Хендкокса.

Колумниста "Гардијана", али и многи други замерају Ентонију на стиховима "волео бих да се политичари брину о рударима (енг. "miners"), а не само о малолетницима ("minors") на неком далеком острву", који инсинуирају на Џефрија Епстина и идеју да су Епстинова "клијентела" били амерички политичари, а што се у либералном главном току сматра теоријом завере.

"Један идиот с гитаром"

С друге стране, сам Ентони, чије је право име Кристофер Ентони Лунсфорт, нема никакве уметничке претензије, а одбијао је и изразито лукративне понуде да потпише уговор са неком продукцијском кућом.

"Људи у музичкој индустрији ме гледају бело када одбијем понуде од осам милиона долара. Нећу турнеје са шест аутобуса, 15 приколица и млазним авионом. Не желим да свирам на стадионима, не желим да будем у центру пажње. Написао сам музику коју сам написао јер сам патио од депресије. Ове песме су се повезале са милионима људи на тако дубоком нивоу зато што их пева неко ко пева те речи са осећањем. Без полирања, без агента, без ичега. Само један идиот и његова гитара", написао је Ентони у свом првом јавном саопштењу на Фејсбуку, додавши да је то "стил музике од којег никада није требало ни да побегнемо."

Како је том приликом открио, име Оливер Ентони је име његовог деде у чију га је част присвојио за уметничке потребе.

"Нема ничег посебног у вези мене. Нисам добар музичар, нисам баш добра особа. Провео сам последњих пет година борећи се са менталним проблемима и користећи алкохол да их удавим. Тужан сам што видим свет у оваквом стању, где се сви боре једни са другима. Провео сам многе ноћи у безнађу, мислећи да најбоља земља на свет брзо нестаје", додао је он.