Вести о најновијем државном удару у Африци одјекнуле су данас у медијском простору, након што се група официра из Габона појавила рано јутрос на телевизијском каналу "Габон 24" и саопштила да су преузели власт од председника Алија Бонга Ондимбе, који је непосредно пре тога освојио трећи мандат на изборима.
Неколико сати након преузимања власти, пучисти су објавили да се председник Ондимбе налази у кућном притвору, а да је један од његових синова ухапшен због "велеиздаје".
Дешавања у Габону изазвала је нелагоду код највишег дипломате Европске уније Жозепа Бореља, који је нове догађаје назвао "великим проблемом за Европу."
"Цела област – почевши од Централноафричке Републике, затим Малија, па Буркине Фасо, сада Нигера, можда Габона – налази се у веома тешкој ситуацији", оценио је Борељ.
Пуч у Габону догодио се месец дана након што је хунта генерала Абдурахмана Тијанија свргла председника Мохамеда Базума са власти у Нигеру, изазвавши општу узнемиреност на Западу.
Коначно ослобађање од (пост)колонијалних односа са Француском наметнуо се као један од лајтмотива пуча, а присталице пучиста демонстрирале су по улицама Нијамеја уз пароле "доле Француска" и "живео Путин".
Ситуација у Нигеру наставља да изазива нелагоду у региону
Економска заједница држава Западне Африке (ЕКОВАС) раније је најавила да је спремна на војну интервенцију уколико, како су навели, не буде обновљена демократија у тој земљи.
Француски амбасадор, коме је претходно наложено да напусти земљу, није се повиновао захтевима, док се САД налазе у незавидној позицији по питању (не)признања нових власти као легитимних.
Као што је Борељ напоменуо, међутим, Нигер и Габон нису једини примери државних удара у Африци.
Централноафричка Република
Након неуспеле инвазије на Банги у октобру 2002. године, генерал Франсоа Бозизе повео је марш на главни град Централноафричке републике у марту 2003. године док је председник Анж-Феликс Патасе боравио у Нигеру на регионалној конференцији, након чега се Бозизе прогласио шефом прелазне владе.
Бозизе је постао је председник Централноафричке републике након победе на изборима 2004. године, а поново је изабран за ту функцију 2011.
Годину дана касније, у Централноафричкој Републици избија устанак против Бозизеа усред тврдње побуњеника да није поштовао обавезе проистекле из мировног споразума којим је завршен грађански рат из 2004-2007. године, а Бозизе бежи у ДР Конго 2013. године након што су побуњеници заузели председничку палату у Бангију.
Бозизе ће се вратити у земљу 2019. године и најавити кандидатуру за председничке изборе 2020. године, али му је учешће забрањено због неиспуњавања услова "моралности".
На изборима је победио Фостен-Аршанж Туадера, који тренутно обавља други председнички мандат.
Судан
Две године након што је дугогодишњи председник Судана Омар ел Башир свргнут с власти 2019. године, један од двојице лидера Транзиторног сувереног савета, генерал Абдел Фатах ел Бурхан, прогласио се де-факто лидером државе.
У априлу 2023. године избијају сукоби између Оружаних снага Судана под вођством Бурхана и паравојних Снага за брзу подршку (РСФ) под командом Мохамеда Хамдана Даглоа.
Почетком августа, РСФ су тврдиле да су преузеле контролу над покрајином Централни Дарфур.
Гвинеја
У периоду између 2019. и 2020. године, Гвинеју потресају немири након што је тадашњи председник Алфа Конде путем референдума изменио устав како би себи омогућио кандидатуру за трећи мандат.
Усред обрачунавања са демонстрантима, повећања пореза, повећања буџета за председнички кабинет али и смањења буџета за војску и полицију, Оружане снаге Републике Гвинеје предвођене командантом специјалних снага Мамадијем Думбујом збациле су Кондеа са власти у септембру 2021. године, а Думбуја је положио заклетву као вршилац дужности председника почетком наредног месеца.
Мали
Председник Малија Ибрахим Бубакар Кеита збачен је у августу 2020. године након неколико месеци политичке кризе. У октобру исте године основана је прелазна влада са намером да се успостави цивилна власт у наредних 18. месеци.
Међутим, у мају 2021. године војска хапси председника и премијера из нове владе, да би Пуковник Асими Гојта у јуну био именован као прелазни председник.
Француска ће повући своје трупе из земље на лето 2022. године усред растућег анимозитета грађана према француским војницима.
У јуну 2023. године, 97 одсто држављана Малија гласа за усвајање новог Устава. Очекује се да ће нови председнички избори бити одржани 2024. године.
Буркина Фасо
Војници у униформама објавили су на јавној телевизији 24. јануара 2022. године да су са власти свргнули председника Рока Марка Кристијана Кабореа, а потпуковник Пол-Анри Сандаого Дамиба положио је заклетву као председник 16. фебруара.
Међутим, 30. септембра исте године војска уклања и Дамибу, а демонстранти испољавају незадовољство симболима француског присуства у земљи.
На функцију вршиоца дужности председника ступа млади капетан Ибрахим Траоре, а нови председнички избори заказани су за јул 2024. године.
Француски војници одлазе из земље почетком текуће године, а Буркина Фасо се политички приближава Малију и Русији.