Има ли Запад план Б после неуспеле украјинске офанзиве?

Пропала украјинска контраофанзива приморала је Запад да размотри преговоре о прекиду ватре у Украјини са Русијом, на линији тренутног статуса кво и без чврстих политичких обавеза. Ово би трансформисало сукоб у класични формат Хладног рата, пише за РТ интернешенел Сергеј Полетаев, суоснивач пројекта "Ватфор".

Запад ће покушати да наметне ове преговоре са позиције снаге, док ће спремност Москве да се ангажује зависити од њених успеха или неуспеха на бојном пољу у наредним месецима, додаје он.

У западној штампи главне приче о Украјини последњих недеља биле су о томе колико је украјинска војска била лоша и колико је руска војска јака у одбрани. То значи да је офанзива Кијева, иако формално није завршена, скоро дефинитивно отписана.

Резултати дванаестонедељне борбе су следећи: Прва од три руске одбрамбене линије је достигнута у врло уском подручју, заузето је пет или шест села у околини, а већина резерви припремљених за операцију је искоришћена.

Иако украјинске снаге и даље покушавају да напредују на Запорошком фронту, опклада Запада на украјински војни пораз Русије очигледно није успела. Генерално, крхка равнотежа (или позициона пат позиција) је успостављена на линији фронта, остављајући питање војне иницијативе и будућности сукоба у ваздуху. Све се више говори о прекиду ватре, пише Полетаев.

Ситуација на терену

Украјински сукоб је као клатно: једна страна направи стратешку грешку, непријатељ је експлоатише, удара, стиче предност и онда почива на ловорикама. Прва страна ради на својим грешкама, узвраћа (такође недовољно за потпуни пораз) и почива на сопственим ловорикама. И циклус се стално понавља.

Један и по циклус је прошао: прва етапа руске војне операције и "добровољно" повлачење из околине Кијева, након чега су Запад и Украјина припремили и извели операције у Херсону и Харкову. Москва је тада радила својим грешкама, мобилизацијом, стварањем одбрамбене линије и ремећењем украјинске офанзиве која је сада потпуно у хаосу.

Да би имао шансу да победи Русију на бојном пољу, непријатељ мора да умножи своју предност над руским оружаним снагама. Да би то урадио, мораће да удвостручи или утростручи војне залихе, удвостручи или утростручи број својих трупа, и да добије стотине најновијих авиона са најмоћнијим наоружањем, уместо десетина застарелих.

Прво, ово би трајало најмање неколико месеци, чак и под претпоставком да ће Русија стајати по страни и неће припремити одговор. Друго, Запад за сада уопште није одушевљен таквим развојем догађаја: тренутни ниво његовог снабдевања обезбеђује надокнаду губитака Кијева и његову способност да настави одбрану на тренутном нивоу сукоба. Дакле, у суштини, довољно да остане на површини.

Како офанзива јењава, замах клатна на бојном пољу се помера ка Русији. Да ли руски Генералштаб ове године спрема велику офанзиву или ће наставити да игра на одбрану? Првој премиси у прилог иду велике резерве које нису коришћене у летњим борбама, а у корист друге иде одбрамбена линија која је изграђена целом дужином фронта, која је од јесени прошле године статична. Напустити то значило би ускратити себи предност, сматра Полетаев.

Напасти, или не? Чини се да има смисла нападати само са одређеним циљевима: Потребан је стратешки пораз украјинских снага, који ће Москви омогућити да наметне своју вољу непријатељу. Да би то постигли, руским снагама је потребна двострука или трострука предност, коју тренутно, изгледа, немају.

Руска војна индустрија је добила замах, а војска сада расте брже од непријатеља. Постоји масовно запошљавање по уговорима и, као резервна мера, извршена је дубока реформа система мобилизације. Ако постане јасно да је Запад изабрао нову рунду ескалације, Русија ће ударити са оним што има – што је пре могуће, пре него што непријатељ стигне да ојача.

На домаћем фронту

Пошто војни сукоб у Украјини није свеобухватни рат, губитник неће бити страна којој физички понестане снаге, већ она која раније изгуби вољу за борбом. Овде је важна јасна визија победе и јасна стратегија за њено постизање, наводи аутор текста за РТ интернешенел.

Русија је у почетку имала проблема са овим: почетак је био шок за све и исто тако се изненада претворио у дуготрајни војни сукоб са низом пораза.

Руско друштво је прошле године издржало удар и - додуше не одмах, тек пред крај године - се прибрало и припремило за дугу и тешку борбу. Концепција победе је јасна: и даље је потребна демилитаризација Украјине (радикално смањење њене војске), неутрални статус Кијева (и механизам за његову контролу) и признавање неког облика територијалних промена. Ово последње ће, иначе, правно бити најтеже; овде су – зарад међународног легитимитета – могући језуитски облици као што је закуп на 99 година.

Иако овај концепт победе није артикулисан, он је интуитивно јасан; поступци власти на свим нивоима нису у супротности са тим; а друштво се, иако не баш срећно (у оружаним сукобима уживају само људи који нису потпуно здрави), скупило и спремно је, ако не да директно учествује, онда да то подржи или бар толерише. Све ће то пре или касније донети резултате на фронту – ако непријатељ не одговори истим јединством.

На раскрсници

Сачувавши своје резерве, руске снаге воде спору офанзиву код Купјанска, док је непријатељ, а то је у ствари Запад, пред избором: да се окупи, да удвостручи и утростручи своје напоре или да се тихо повуче из игре. Нема трећег избора. Стратегија чекања функционише само ако је јасно шта чекате. У супротном, играње на карту времена ће довести само до успешних удараца мотивисанијег противника, наводи Полетаев.

Западна одабрана доктрина прокси рата показала се као ћорсокак. Као што је показало протеклих годину и по дана, уз садашњу спору ескалацију, Русија може да парира војним напорима Украјинаца. У овом случају, чак ни теоријско удвостручење или утростручење украјинске војске неће се показати као "лек".

Да би се ујединио, Западу је потребна воља, потребан му је јасан циљ, нови концепт победе, сан за борбу - можда војни пораз Русије?

Ако је тако, чини се да би то захтевало или директну војну интервенцију у Украјини или други фронт у овом или оном облику: на страни Пољске, у Придњестровљу или негде другде. Томе ће претходити изјаве западних лидера о неприхватљивости војне победе Кремља и одговарајућа медијска пропаганда која се залаже за ескалацију.

Међутим, чини се да Запад заправо не жели ескалацију, већ класични Хладни рат и вишегодишње обуздавање – дуга стратегија која се већ једном показала ефикасном.

Да би то урадио, Запад треба да замрзне сукоб. Из његове перспективе било би добро да Кијев победи, али ако је то немогуће, бар у садашњем стању, нека буде тако. Украјина би тада постала граница за Запад, слично Западној Немачкој у 20. веку, али да би то функционисало, потребан је довољно чврст споразум са Москвом.

То је основа за смислене преговоре који би могли да почну ове јесени. Или су већ у току. Полуга Запада може бити претња сопственом директном интервенцијом или отварањем другог фронта.

Може ли такав блеф да функционише? С једне стране, овакав споразум би био у супротности са руском визијом победе. Али, опет, прекид ватре под условима Москве, а без одлучног војног пораза украјинских снага изгледа немогућ.

С друге стране, ако ситуација на бојном пољу почне да се окреће против Кијева, биће у интересу Запада да оконча сукоб што је пре могуће док његов клијент још има неку врсту снаге. То, пише Полетаев, значи неку врсту притиска, посебно преко медија, да би их уплашили.

Како се позициони ћорсокак на бојном пољу погоршава, Москва ће бити све више у искушењу да обезбеди макар слаб мир. Борбе су повезане са великим губицима, а не ради се о санкцијама, већ о изгубљеним животима и баналним дневним издацима буџета. Условни "Минск 3" може се показати као погодан компромис који одлаже проблем на дуже време.

До сада је руска реторика била прилично бескомпромисна, али то је само зато што су на таласу успеха. Ако Москва нађе начин да пробије одбрану и изађе из ћорсокака, бориће се до победе. Ако не, мораће добро да размисли шта даље.

Имајте на уму да преговори у позадини непријатељстава могу трајати дуго, можда чак и годинама, упозорава Полетаев за РТ интернешенел.