Геополитика, интереси и људска права: Како је Нобелова награда за мир изгубила (стари) сјај

Наргес Мохамади, иранска активисткиња и потпредседница невладине организације "Центар бранилаца људских права", овогодишња је добитница (некада) престижне Нобелове награде за мир. Она је тако постала 19. жена и друга Иранка која је добила то признање, након председнице исте организације Ширин Ебади, којој је награда додељена пре тачно двадесет година.

Може се рећи да је Нобелов комитет и ове године (мање или више суптилно) награду доделио у складу са актуелним догађајима: Прошле године, награда је, у контексту ескалације руско-украјинског сукоба, додељена групи руских, украјинских и белоруских "активиста за људска права", док је ове године одлука несумњиво била инспирисана масовним протестима који су пре нешто више од годину дана погодили Иран, након смрти двадесетдвогодишње Махсе Амини у притвору.

Како су у Нобеловом комитету образложили, Нагрес Мохамади је награду добила због "своје борбе против угњетавања жена у Ирану и њене борбе за промоцију људских права и слобода за све". То није прво слично признање које је та иранска активисткиња добила: Њој је 2009. године уручена награда Александар Лангер, Америчко друштво физичара јој је 2018. године доделило награду Андреј Сахаров, док се 2022. године нашла на Би-Би-Сијевој листи "100 инспиративних и утицајних жена".

Педесетједногодишња Мохамади се активизмом бави више од 20 година, а у том периоду је више пута хапшена и осуђивана - реч је, дакле, о искусној и "професионалној" активисткињи.

Невладина организација "Центар бранилаца људских права", чија је Мохамади потпредседница, сада може да се похвали са чак две добитнице Нобелове награде за мир, пошто је она 2003. године додељена и председници те организације Ширин Ебади.

Та организација се, како се наводе на њиховом сајту, фокусира на пружање правне заштите оптуженицима за "политичке злочине", пружање подршке њиховим породицама, писање извештаја о стању људских права у Ирану и промоцији развоја других сличних организација у тој земљи.

Реч је о несумњиво племенитим циљевима, макар на папиру. Ипак, као и са свим невладиним организацијама, прописани циљеви су једно, а стварни нешто сасвим друго, због чега је неопходно заронити мало дубље.

Нажалост, "Центар бранилаца људских права" се не може похвалити претераном транспарентношћу, а на њиховом сајту нису назначени изворе из којих добијају финансијска средстава. Ипак, пошто је реч о организацији која је чланица "Међународне федерације за људска права", једне од највећих таквих организација на свету чија се централа налази у Паризу, ситуација постаје нешто јаснија.

Реч је о својеврсној "унији невладиних организација" која спаја 188 организација у 116 држава широм света и која је, за разлику од својих иранских партнера, ипак објављује изворе финансирања. Према подацима из 2021. године, "Међународна федерација за људска права" је располагала са око 16 милиона евра за пројекте, од којих је више од половине дошло из два извора: Шведске међународне развојне агенције и Европске комисије.

Међу утицајном донаторима се налазе и развојни фондови Француске и Ирске, Министарство спољних послова Холандије и Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша. Занимљиво је да се на листи налазе и две неименоване организације, чије су донације укупне вредности од око пола милиона евра.

Самим тим не делује као случајност чињеница да је Нобелова награда за мир додељена управо потпредседници организације која се налази на платном списку западних влада и њима блиских фондација, и то у држави попут Ирана која се већ деценијама налази на удату претњи и критика из Европе и Северне Америке.

Нобелова награда за мир – признање за праве доприносе или активизам упитних намера?

Нобелова награда за мир је, уз награду за књижевност, традиционално најконтроверзнија од свих признања која носе име познатог шведског изумитеља и филантропа.

Нобел је у свом тестаменту нагласио да би ту награду требало да добије особа која је у претходној години "учинило највише или најбоље за братство међу народима, за укидање или смањење сталних армија и за одржавање и унапређење мировних конгреса". Први лауреати, којима је награда додељена 1901. године, били су швајцарски хуманитарац и оснивач Међународног покрета Црвеног крста Анри Динан и један од пионира мировњачког покрета, Француз Фредерик Паси.

Додела Нобелове награде за мир је у првих неколико деценија углавном пролазила без већих контроверзи – међу добитница су се нашли људи попут Мартина Лутера Кинга, Нелсона Манделе и Фридтјофа Нансена, а награда је између 1917. и 1963. године чак три пута додељена Међународном покрету Црвеног крста. Ипак, ситуација је почела да се мења током Хладног рата, када су избори Нобеловог комитета почели да наилазе на све оштрије критике.

Један такав случај представља награда из 1973. године, која је додељена америчком саветнику за националну безбедност Хенрију Кисинџеру и вијетнамском дипломати Ле Дик Тоу због њихове улоге у преговорима који су довели до примирја у Вијетнамском рату. Одлука је критикована не само због чињенице да је тај рат трајао још две године, већ и због свих осталих контроверзи које су пратиле Кисинџера као једног од најпознатијих заговорника америчког интервенционизма (могло би се рећи и – империјализма).

Међу контроверзним добитницама налазе се и католичка монахиња Мајка Тереза (1979), лидери Израела и Палестине Јицак Рабин, Шимон Перес и Јасер Арафат (1994), као и премијер Етиопије Абиј Ахмед (2019). Награда је такође додељена некадашњем потпредседнику САД Алу Гору, који је 2007. године одликован због "ширења знања о климатским променама", док је 2008. она додељена некадашњем финском председнику Мартију Ахтисарију – само годину дана након што је (крајње неуспешно) предводио преговоре о коначном статусу Косова и Метохије.

Вероватно најконтроверзнија од свих Нобелових награда за мир је она из 2009. године, која је додељена тадашњем америчком председнику Бараку Обами. Њему је награда додељена након свега неколико месеци на челу САД, а ситуација постаје још чуднија ако се у обзир узме чињеница да се процес номинација завршио 1. фебруара 2009. године, дакле само 12 дана након што је Обама преузео председничку функцију!

У тренутку када је мира у свету све мање, Нобелов комитет наставља са својом политиком доделе те некада престижне награде појединцима и организацијама не у складу са њиховим доприносима постизању мира и инструкцијама које је Алфред Нобел оставио у свом тестаменту, већ пре свега пратећи западно идеолошко једноумље.