Свет
Мировна понуда и(ли) признање пораза НАТО-а: Шта предлажу адмирал Ставридис и Андерс Фог Расмусен?
Двојица бивших високих НАТО званичника изнели су у кратком временском периоду скоро идентичне предлоге за питање Украјине
У распону од мање од недељу дана, један бивши генерални секретар НАТО-а и један бивши врховни командант снага алијансе у Европи изашли су у јавност са предлозима о чланству Украјине у западном пакту које се, међутим, не би односило на територије које нису под контролом Кијева, што је равно признању да се на то више не рачуна.
Ове "мировне" понуде, упадљиво, у јавност су лансиране након општег признања да је дуго најављивана украјинска контраофанзива доживела спектакуларан пораз. Такође, све је већи замор западних покровитеља Кијева у погледу даљег наоружавања и финансијске помоћи, што је и додатно подстакнуто ратом у Израелу.
У таквом контексту, Андерс Фог Расмусен, који је фотељу генералног секретара НАТО-а заменио улогом саветника украјинског председника Владимира Зеленског, каже да је дошло време да се упути позив Украјини да се придружи НАТО-у, додавши да је алијанси "потребна нова европска безбедносна архитектура у којој је Украјина у срцу НАТО-а".
У том случају, ипак, Члан 5 НАТО повеље, који позива све чланице алијансе на одбрану у случају напада на једну од њих, не би се односио на територије које су се на прошлогодишњим референдумима великом већином одлучиле за сједињење са Руском Федерацијом.
Уз значајну дозу менталне гимнастике, Расмусен тврди да овај потез не би представљао "замрзнути конфликт", већ би значио "упозорење Русији да не може спречити Украјину да се придружи западном одбрамбеном савезу".
"Чудо" по рецепту Јужне Кореје?
Исту поруку је у својој колумни за "Блумберг" послао Џејмс Ставридис, који је поред функције врховног команданта НАТО-а служио и као адмирал морнарице САД.
Уз признање да Кијев није у позицији да "захтева потпуно руско повлачење са своје територије", Ставридис је оценио да би овакво ограничено чланство било "изводљив сценарио који ће Украјину спремити за успех на дуже стазе".
Финансирањем тако "обезбеђене" Украјине замрзнутим руским новцем би се поновило "чудо" Јужне Кореје, сматра бивши НАТО командант.
Став Украјине по овом питању се једино могао наслутити у изјавама другог помоћника Зеленског, Андреја Јермака, који је рекао да би се такво чланство могло сматрати само, како је рекао, једним кораком ка повратку контроле над територијама које Кијев сматра својима.
Расмусен је свестан да Украјина никада неће одустати од претензија на Херсон, Запорожје, Доњецк и Луганс, истакао је Јермак, и додао да се Расмусенов предлог заснива на његовим личним ставовима.
Признање пораза и(ли) нова подвала?
Други део Ставридисове дихотомије у којој Украјини предвиђа развојни пут Јужне Кореје имплицира да ће Русија, односно територије које су јој приступиле, наставити да постоји у изолацији каква је током претходних деценија карактерисала Северну Кореју.
"Украјина ће за неколико деценија престићи Русију у погледу бруто домаћег производа, укупне аграрне производње, а свакако у смислу да је витално, демократско друштво у којем људи желе да живе", уверен је бивши врховни командант снага Алијансе у Европи.
Са друге стране, Расмусен свој предлог о делимичном чланству Украјине поткрепљује чињеницом да је Западна Немачка постала чланица Алијансе још 1955. године, те да Члан 5 није покривао Источну Немачку која је тада била под совјетском контролом.
Док Расмусенова аналогија има нешто више додира са стварности од Ставридисове — да је Русију немогуће изоловати на исти начин као Северну Кореју указује руска отпорност на тзв. "санкције из пакла" наметнуте од почетка Специјалне војне операције — обе се заснивају на истом принципу одустајања од амбициозних планова пре почетка контраофанзиве, који су укључивали чак и најаве повратка на Крим.
Поставља се питање у којој мери предлог двојице бивших НАТО званичника одражава размишљање Запада по питању следећег корака за Украјину — мада, будући да су начелнику штаба генералног секретара НАТО-а Стијану Јенсену исте речи (да је могуће чланство ако одустане од територијалних претензија) "излетеле" пред овогодишњи самит у Виљнусу, може се рећи да је дефинитивно било размишљања на ову тему — али је тешко замислити да Москва безусловно на њега пристане, имајући у виду лекције Минских споразума. Тим пре што јој и ситуација на фронту све више иде у прилог.
