Свет
Зашто Вучић спомиње Азербејџан: Стратешко стрпљење Хајдара и Илхама Алијева
Азербејџан је након пораза у рату са Јерменијом 1994. чекао скоро тридесет година за повратак својих изгубљених територија - што су раније ове године коначно и дочекали
Председник Србије Александар Вучић, током синоћног гостовања у емисији "Ћирилица" на телевизији "Хепи", дотакао се историјске улоге некадашњег председника Азербејџана Хејдара Алијева, упоредивши га са Слободаном Милошевићем.
Вучић је, коментаришући период распада Југославије крајем прошлог века, рекао да је Милошевићу замерао што није боље сагледао спољнополитичке околности.
"Рамбује би свако одбио, нико на свету не би то могао да прихвати. Са свом овом памећу то не бисмо могли да прихватимо. Али, кад је видео наше снаге, требало је раније да прекинемо бомбардовање", рекао је он, додајући да Милошевић ипак није могао да буде крив за агресију на СРЈ.
Вучић је након тога направио поређење са азербејџанским председником Хејдаром Алијевом, оцем садашњег лидера те земље Илхама, који је деведесетих прекинуо крвави сукоб са Јерменијом у тренутку који је у први мах деловао крајње неповољно по његову државу.
"Суштина је да је Хејдар 1994. године прихватио понижавајуће услове, зато што је морао, схватио је да је много слабији. И 10 година је чекао. Онда је његов син прилику чекао још 17 година. Двадесет година и више је прошло, чекали су да би дочекали повољне прилике", рекао је председник Србије.
Случај Азербејџана - да ли се стрпљење исплати?
Сукоб између Јермена и Азера око региона Нагорно-Карабах, аутономне области унутар Азербејџана у којој су већинско становништво чинили Јермени, избио је почетком 1988, док су обе републике и даље биле чланице СССР.
У први мах, сукоб је био ниског интензитета, а карактерисали су га герилске борбе и крвави погроми над Јерменима у Азербејџану и Азерима у Јерменији.
Како се процес распада СССР убрзавао, тако је дошло и до ескалације сукоба на Кавказу. Утицај савезних власти је слабио, док су локалне владе јачале сопствене војне и полицијске јединице – да би након коначног распада заједничке државе крајем 1991. тај омањи сукоб прерастао у отворени рат између Азербејџана са једне и самопроглашене Републике Нагорно-Карабах и Јерменије са друге стране.
Иако је између две стране и тада постојала значајна разлика у моћи – Азербејџан је крајем осамдесетих уживао отворенију подршку Москве, а имао је и два и по пута више становника – Јермени су однели неколико кључних победа, а до 1994. године контролисали су не само читаву територију Нагорно-Карабаха, већ и добар део околних азербејџанских области.
Кључ иницијалног неуспеха Бакуа крио се пре свега у дубоким поделама које су постојале у тамошњем политичком врху.
Први председник независног Азербејџана Ајаз Муталибов, безлични бивши комунистички бирократа, убрзо се нашао на удару критика националистичке опозиције окупљене око партије Народног фронта.
Унутрашњи сукоби успорили су формирање азербејџанских оружаних снага, које су у том тренутку представљале лабаву коалицију локалних оружаних група и милиција.
Након што су јерменске снаге крајем фебруара 1992. спровеле масакр над Азерима у градићу Хоџали, Муталибов је био приморан да поднесе оставку, а њега је убрзо наследио лидер Фронта Абдулфаз Елчибеј.
Ипак, ни Елчибеј се није прославио као лидер, а азерске трупе су наставиле да нижу поразе. Након пада региона Калбаџар почетком 1993, група незадовољних војника спровела је државни удар, а на место председника дошао је управо Хејдар Алијев.
Долазак Алијева и успон Азербејџана
За разлику од својих претходника, седамдесетогодишњи Алијев није био политички новајлија – напротив, реч је о несумњиво најискуснијем азербејџанском политичару своје генерације.
Тај некадашњи агент КГБ-а водио је Азербејџан као председавајући локалног совјета више од деценије, од 1969. до 1982, након чега одлази у Москву како би постао стални члан политбироа. Средином осамдесетих он је провео пет година као први заменик премијера СССР.
Након распада Совјетског Савеза, Алијев се вратио у свој родни Нахчиван – азербејџанску ексклаву између Турске и Јерменије – где је чекао своју шансу за повратак на власт у Бакуу. Када му је то и пошло за руком, он је убрзо консолидовао своју власт, елиминисао непослушне елементе и централизовао државу.
Ипак, Алијев није био наиван – био је свестан да његова земља у том тренутку није имала капацитета да однесе победу на бојном пољу. Он је 1994. године прихватио изузетно тешке услове примирја, којим је око 15 одсто међународно признате територије Азербејџана остало под контролом Јермена, док је стотине хиљада Азера из окупираних региона било интерно расељено.
Након примирја, азербејџански лидер се окренуо јачању своје ратом разорене државе.
Он је развојну шансу видео пре свега у привлачењу страних инвестиција у енергетском сектору, односно експлоатацији нафте и гаса којим је та кавкаска земља богата. Алијев је истовремено развијао добре односе са свим релевантним силама – од Русије и Турске до САД и европских земаља.
Алијев је преминуо 2003, у својој осамдесетој години, а на челу Азербејџана га је наследио његов син Илхам. Он је наставио са очевом политиком економског и војног јачања, пре свега кроз развој енергетског сектора. Када је реч о војној сарадњи, Баку се окренуо Турској и Израелу, који су постали главни добављачи наоружања.
Азербејџанска политика "ко чека, тај и дочека" коначно се исплатила 2020. године, када је током 44-дневног рата Баку нанео тежак пораз јерменским снагама и заузео већи део окупираних територија.
Јермени су сада били ти који су морали да прихвате понижавајуће услове, иако су Азери одлучили да својим противницима не задају коначни ударац. То се догодило три године касније – у септембру ове године – када су након само неколико сати борби Степанакерт и Јереван били приморани на ефективну капитулацију.
Азербејџан је тако успоставио контролу над својом читавом међународно признатом територијом, укључујући и читав Карабах, додуше уз високу цену – пораз Јермена пратио је и егзодус готово свих етничких Јермена из те области, чија будућност до данас остаје неизвесна.
Занимљиво је да Хејдар Алијев има споменик и у Београду - тачније у Ташмајданском парку. Споменик су 2011. открили тадашњи председник Србије Борис Тадић и Илхам Алијев.
