Свет
Америчка стратегија штапа без шаргарепе: Како потчинити дојучерашње савезнике
Олупине гасовода Северни ток на дну Балтичког мора нису доказ америчке снаге, сматра експерт за финансије Хенри Џонстон, а реакција Немачке на саботажу не може се посматрати другачије осим као чин очајања
Као што је недавно на пословном форуму у Москви приметио председник Владимир Путин, недавни догађаји у потпуности су оголили стратегију коју САД примењују како према својим савезницима, тако и према противницима, пише уредник РТ интернешенел и стручњак за финансије Хенри Џонстон.
Америчке методе коришћене једнако према савезницима и непријатељима укључују исте врсте санкција, економске принуде, па чак и операције промене режима.
"Сада имамо предност и лично мислим да треба да је искористимо." Ово су речи америчког министра финансија Хенрија Моргентауа, изговорене у јулу 1944, када су се састали делегати из 44 земље, како би дефинисали послератни економски поредак.
Америчку делегацију је тада предводио Хари Декстер Вајт, високи званичник Министарства финансија. Вајт се у потпуности сложио са својим шефом. Кога је тада имао на уму Моргентау? Изненађујуће је, али тачан одговор гласи: Велику Британију, "савезника", чији су војници недавно заједно гинули на плажама Нормандије, раме уз раме са америчким. Тада је Британија била у веома тешком економском стању и претио јој је банкрот.
Приступ САД је артикулисан отворено и без стида. Амерички стил је да уведе "савезнике" у своју економску орбиту, наравно, не као равноправне, већ да их постепено доведе у однос потчињености.
Мит о стварању поретка заснованог на правилима
У послератном периоду, Вашингтон није имао шта да понуди својим савезницима осим претњи и директних уцена. Данас се овај систем, заснован више на штапу него на шаргарепи, неповратно мења: настаје другачији, мултиполарни свет, који обећава обострано корисна партнерства, док САД ризикују, као што је то приметио економиста Мајкл Хадсон, да доживе судбину протагониста грчке трагедије, који проживљава управо онај исход који је желео да избегне.
Како примећује Џонстон, Бретон Вудс је дуго заузимао важно место у миту о стварању "поретка заснованог на правилима" предвођеног Америком.
Био је то, барем на речима, "савез просвећених држава", који је требало да избегне замке економског национализма и протекционизма, које су омогућиле успон нацистичког режима.
Заправо, САД су на крају Другог светског рата гледале на међународну арену као на прилику за геополитичку борбу. Искористиле су могућност да демонтирају Британско царство како би увеле нови економски систем, који се заснивао на примату долара. Тако су створени и ММФ и Светска банка, које служе једино америчким интересима.
Економиста Бен Стајл у књизи "Битка за Бретон Вудс" показује како су САД стекле огромне користи од банкрота Британије. САД су Британију током рата претвориле у државу клијента, што показује упадљиву сличност са данашњом Украјином.
У Бретон Вудсу Американци су успоставили долар везан за злато као средство плаћања између држава.
Тадашњи уредник "Економиста" Џефри Краутер упозорио је да ће "свет горко зажалити" због прихватања америчке уцене. Краутеров чланак данас изгледа као пророчански.
Потчињавање Британије њеној бившој колонији
Програм који су 1941. покренуле САД, наводно зато како би помогле Британији током рата, нагло је, на изненађење Британаца, прекинут 1945, што је довело британску економију у стање расула.
Када је британски премијер Клемент Атли затражио помоћ од свог савезника", чекало га је горко буђење. САД су Британији понудиле "помоћ" која је у ствари значила економско потчињавање Британије.
Потчињавање Британије њеној бившој колонији била је права демонстрација америчке супериорности.
Британци су морали да либерализују трговину и отворе Комонвелт за америчке извознике, који су почели да истискују британске компаније. Још више поражавајући је био услов да се фунта претвори у долар по фиксној стопи, што је ускоро исцрпло оскудне резерве Лондона.
У јулу 1947. Британија је у суштини банкротирала. Британски посланик Роберт Бутби говорио је о британском "економском Минхену". Посланик лабуриста Норман Смит је приметио се да се Британија третира као поражена страна у рату.
Међутим, Атли и лабуристичка влада су прихватили америчке услове.
Последњу исплату америчког дуга Британија је извршила 2006, а околности споразума са САД су данас углавном заборављене. Британија је данас чврсто укорењена у доларски систем и у потпуности се налази у америчкој орбити.
Аранжман са Британијом са САД није био усамљен и није настао нимало случајно. Нешто слично су САД ускоро учиниле и са Немачком и Јапаном.
Спуштање нове "гвоздене завесе"
САД су изашле из Другог светског рата са три четвртине светских резерви злата и са 50 одсто светског БДП-а, а постале су и водећа индустријска сила у свету разорених економија.
После Другог светског рата САД су постале највећи поверилац на свету. САД су почеле да се задужују, најпре од Јапана, а потом су исто урадиле и са Кином, која је преузела улогу највећег америчког кредитора. За разлику од Британије, САД су имале дуг у сопственој валути и успеле су да искористе своју економску и војну снагу како би обезбедиле функционисање система.
Оно што се догодило после тога је постепена финансијализација америчке економије. Стварне економске активности у САД су се постепено смањивале. Америчка индустрија је пребачена у оф-шор зоне и замењена је моделом раста који почива на надувавању цена некретнина и хартија од вредности.
САД више нису "најјачи пас у селу". Имају веома мало тога да понуде својим наводним савезницима. Кина и Русија могу да понуде много више. Вашингтон је сада на најбољем путу да уништи једину ствар која га некако одржава на површини – долар.
Данашња улога САД је груба пародија у односу на некадашњи софистицирани патернализам. Пример за то је дрско мешање у послове савезника - уништавање Северних токова. Реакција Немачке на саботажу не може се посматрати другачије осим као чин очајања.
САД су на крају потиснуле руски гас из Европе, али ни у чему нису надмашиле Москву. Олупине гасовода Северни ток на дну Балтичког мора нису доказ америчке снаге.
Нова гвоздена завеса се поново спушта, закључује Џонстон, али не више на америчке противнике, већ на такозване савезнике, који су остали заробљени унутар система са кога су спале све маске.
