Свет
Спрема ли се у Великој Британији успон популиста?
Масовно неповерење у политичке странке, али и релативна непопуларност конзервативаца и лабуриста, стварају услове за успон нове популистичке силе, сматра аутор Хенри Хил у чланку за "Анхерд"
Политички вакуум у Великој Британији, испољен у налазима Бироа за националну статистику (ОНС), у којој се истиче да свега 12 одсто држављана верује политичким странкама, али и релативној непопуларности како владајућих конзервативаца са премијером Ришијем Сунаком, тако и опозиционих лабуриста са Киром Стармером, наводи аутора Хенрија Хила да у чланку за магазин "Анхерд" (UnHerd) закључи да постоје сви услови за успон нове популистичке силе у тој земљи.
"На први поглед, налази ОНС налажу да у британској политици има доста простора за пробијање једне или више нових партија, 'популистичких' или не. Ипак, на терену је мало доказа да постоји убедљив изазивач", тврди аутор.
Он истиче да је Реформ УК почела да остварује двоцифрене уделе гласова, али сматра да странка коју је основао Најџел Фараж остаје маргинална сила, са упитним лидерством и способношћу вођења политичких кампања, и напомиње да дугогодишњи сарадник РТ и ватрени противник рата у Ираку, Џорџ Галовеј, који се недавно вратио у Доњи дом британског парламента након победе на гласању у изборној јединици Рочдејл, од свог раскида с лабуристима још није успео ни једну своју странку да претвори у "значајну националну силу".
"Истини за вољу, лабуристи и конзервативци су имали изузетно много среће. Упркос свом хаосу изазваном референдумима Дејвида Камерона у последњој деценији, они су, бар за сада, поткопали потенцијалне изазиваче", сматра Хил.
Како напомиње, брегзит је двојако поткопао потенцијални успон популиста у Великој Британији чињеницом да се на одлуку Лондона да изађе из ЕУ, главни циљ Странке за независност, постао и главни кривац шире јавности за све недаће у британском друштву, али и то што је раскол у поменутој странци сузбио замах за настанак националне странке у Британији.
"Наш изборни систем делимично функционише тако што одлаже пробој мањих партија, дајући лабуристима и конзервативцима времена да се прилагоде", пише аутор, али напомиње да је питање да ли су две велике странке уопште у стању да се прилагоде и одговоре на расположење у народу.
"Ни Стармер ни Риши Сунак нису показали никакве назнаке да су то учинили; ако њихови наследници то не буду хтели или могли, Британија би могла доживети популистички револт", закључује Хенри Хил.
