Свет
Највећа претња по Израел: Крстареће и балистичке ракете Оружаних снага Ирана
Иран је у протеклих неколико деценија успео да развије широк спектар ракета којима је могуће гађати циљеве на територији Израела
Исламска Република Иран важи за једног од регионалних, ако не и светских лидера у развоју различитих врста крстарећих и балистичких ракета. Међу њима, постоји више различитих система са дометом довољним да долете до Израела, што се могло видети и протеклог викенда.
Наиме, већ је познато да су у нападу у ноћи између 13. и 14. априла, највећи успех постигле управо балистичке и крстареће ракете. За разлику од лутајуће муниције "шехид 136", који су вероватно служили као мамци и средство за преоптерећење израелске ПВО, добар део иранских ракета савладао је израелски противракетни штит и дошао до својих циљева - првенствено ваздухопловних база Неватим и Рамон.
У питању су углавном балистичке ракете, а према проценама бившег команданта Централне команде (ЦЕНТКОМ) Оружаних снага САД, генерала Кенета Макензија Иран је у 2022. години имао више од 3.000 ракета ове врсте (кратког и средњег домета), док о количини крстарећих нема поузданих информација.
Ипак због физичке удаљеност две земље, јасно је да би у случају ескалације сукоба и нових напада Иран могао да се ослони искључиво на наоружање које има домет већи од 1.000 км. Стога ће главни предмет анализе бити управо крстареће и балистичке ракете дугог, односно средњег домета у потоњем случају.
Ирански арсенал крстарећих ракета дугог домета
Прва на листи ракета ове врсте је "мешкат", чији је развој Техеран најавио још 2012. године, а о њој нема пуно података, осим да се домет процењује на око 2.000 км и да може бити лансирана са копнених, ваздухопловних и поморских платформи.
Затим ту је ракета "сумар", коју многи извори (погрешно) означавају као пројекат настао даљим развојем "мешката". Заправо, у питању је наоружање развијено на основу совјетске Х-55 која се лансира са ваздухопловних платформи, будући да је Украјина 2001. нелегално продала мањи број ових ракета Ирану, што су тадашње власти у Кијеву признале 2005. године.
Главна разлика иранске и совјетске варијанте јесте што се прва лансира искључиво са копнених платформи. На основу "сумара", иранска војска развила је истоимену породицу крстарећих ракета, у којој се поред основне верзије налазе "ховејзех" и "шехид абу махди", које имају домете од 1.350 км, односно нешто више од 1.000 км у случају друге.
Такође, према појединим иранским изворима две новије верзије могу се лансирати са копнених, али и са ваздухопловних и поморских платформи. Иако су у почетку ирански извори тврдили да је домет "сумара" идентичан као код совјетске Х-55 (између 2.000 и 2.500 км), мањи домет новијих верзија су ове наводе довели у питање. Оно што се зна, јесте да је код све три ракете бојева глава тешка око 400 кг.
Осим "сумара", Иран је развио још једну крстарећу ракету на основу Х-55 која је означена "асеф", а о њој је својевремено писао и Интернационални институт за стратешке студије (ИИСС). Један од водећих британских тинк-тенкова је почетком 2023. године изнео тврдњу да је у питању ракета прилагођена за лансирање са тактичког бомбардера Су-24М, као и да је домет саме ракете између 1.000 и 1.500 км, што уз долет поменутог авиона омогућава нападе по циљевима удаљеним до 2.000 км.
Према декларативним карактеристикама, најнапреднија крстарећа ракета иранске производње требало би да буде "павех", за коју се тврди да је коришћена у скорашњим нападима на Израел. У питању је ракета земља-земља, домета 1.650 км, а њена главна предност јесте могућност промене путање током лета, ради кружења око циља и удара из неочекиваног правца.
Уз то, наводи се да ове крстареће ракете могу да нападају у "јату", те да међусобно комуницирају. Ирански извори тврде да се у таквом режиму напада једна од ракета користи као водиља која наводи остале или служи као мамац да би отворила пут до мете за друге пројектиле.
О последње две крстареће ракете дугог домета у арсеналу Оружаних снага Ирана - "талаијеху" и "кадр-474" - нема пуно података, а познато је да се прва лансира уз помоћ копнених лансера и да има домет већи од 1.000 км, док ће друга бити распоређена на бродовима класе "сулејмани" и "махдави" и има домет од 2.000 км.
Вредна помена је и крстарећа ракета "ја-али" домета 700 км, која се у почетку лансирала само са "миража", али се према тврдњама иранских војних званичника данас може употребљавати са готово свих борбених авиона Ратног ваздухопловства Ирана. Иако јој је домет мањи од 1.000 км, у теорији би и ова ракета могла да се искористи за дејство по територији Израела, управо захваљујући радијусу кретања борбених авиона који је носе.
Иранске балистичке ракете средњег домета - главна претња по израелску ПВО
Прва балистичка ракета средњег домета и прво наоружање које је Ирану дало могућност да дејствује по територији Израела је "шахаб 3", чији се домет процењује на око 1.300 км, док према подацима Комитета за анализу балистичких ракета Одбрамбене обавештајне агенције (ДИА) САД "шахаб" може прећи чак 2.100 км.
Разлике у проценама домета су вероватно настале због постојања више варијанти ове ракете са ознакама - А, Б, Ц, Д, М и ЕР (енглеска ознака за "повећани домет" - extended range). "Шахаб 3" има једну бојеву главу са високоексплозивним или хемијским пуњењем а може носити и касетну муницију, која тежи од 760 до 1.200 кг, што такође утиче на максималан домет.
Такође, претпоставља се да је "шахаб 3" настао на основу севернокорејске балистичке ракете средњег домета "но донг", познате и по ознаци "хвасонг 7". Поред лансирања из ракетних силоса, "шахаб" се може поставити и на мобилне лансирне платформе.
Уз различите варијанте, даљим развојем "шахаба" настале су ракете "гадр 1" и "емад", али и ракете иранског свемирског програма попут "кавошгара-1", ИРИС-а и "сафира". Што се тиче "гадр 1" (познатог и као "гадр 110" и "гадр 101") и "емада", ове ракете имају домете 1.600-1950 км, односно 1.700 км и бојеве главе тешке између 750 и 800 кг. Главна предност нових ракета је смањено максимално одступање од циља које износи 300, тј. 500 м, што је драстично побољшање у односу на прве верзије "шахаба" код којих је одступање било око 2.500 м.
Још једна иранска балистичка ракета за коју се сумња да води порекло од једне севернокорејске је "хорамшар", а претпоставља се да је настала од "хвасонга 10" (БМ-25 "мусудан". Ова ракета такође има неколико варијанти са ознакама 1, 2, 3 и 4, а њихов домет је мањи у односу на "хвасонг 10", око 2.000 км. Иран је 2019. године представио и варијанту ове ракете са мањом одвојивом бојевом главом, за коју се тврди да има домет од чак 3.000 км.
Једна од најпознатијих балистичких ракета иранске производње, због свог специфичног имена је "шехид хај касим сулејмани" домета 1.400 км, са бојевом главом тешком 500 кг. За ову ракету ирански извори тврде да је у питању нова генерација тактичке балистичке ракете "фатех 110", која има способност да "пробије противракетни систем одбране". Због тога се може претпоставити да је опремљена одвојивом маневарском бојевом главом, то јест МаРВ-ом (Мaneuverable Reentry Vehicle).
"Сејџил", у западним изворима позната и по ознаци "ашура", је ракета домета 2.000 км са бојевом главом тешком 700 кг, а процењује се да Иран има око 10-12 мобилних лансирних платформи за ове ракете. Није познато да ли су до сада развијене још неке варијанте, али се зна да је Иран 2009. године једно од тестирања "сејџила" означио као "сејџил 2".
Такође, према за сада непотврђеним информацијама, Техеран развија и верзију "сејџил 3", која ће наводно имати домет од 4.000 км, чиме би ово наоружање постало прва интермедијарна балистичка ракета иранске производње.
Осим "касима сулејманија", популарност је доживео и "хајбар шекан", о коме је већ било речи, и то не због интересантног имена, већ ефикасности током напада на Израел и импресивних способности његове маневарске бојеве главе.
Друга ракета која је такође интензивно коришћена протеклог викенда је "резван", домета 1.400 км, која се може лансирати са стационарних и мобилних лансирних платформи.
На крају, најнапреднија иранска балистичка ракета је свакако "фатах 1". Домет овог наоружања је 1.400 км, а према тврдњама иранских војних званичника брзина у средњој фази лета је 13-15 маха, док је брзина одвојиве маневарске бојеве главе у терминалној (завршној) фази лета већа од пет маха.
МаРВ "фатаха" има векторисане млазнице, што му омогућава да повећа своју брзину и промени смер кретања, због чега је јако тешко пресрести га. Тежина МаРВ-а је једну тону, док је сам убојит терет тежак 350-450 кг.
Да је заиста реч о импресивном систему, потврдио је и израелски стручњак из области свемирске технологије Тал Инбар који је навео да је у питању "права и јединствена хиперсонична ракета", те да "америчка средства у свемиру могу да открију место лансирања, али не могу да предвиде место које ће погодити".
