Свет
Лекција Нанкинга
Злочин који су у тадашњој (јужној) кинеској престоници, од средине децембра 1937. до средине јануара 1938. године, починиле окупационе јапанске трупе, усмртивши око триста хиљада цивила и заробљеника, никада није назван геноцидом
Идеја да се тешки злочин стрељања до 3.000 заробљеника у Сребреници резолуцијом САД и њених сателита у Уједињеним нацијама запечати као најстрашнији геноцид у савременој светској историји, налази се у колизији са општим квалификацијама и разумевањем трагичних историјских догађаја који обимом жртава далеко превазилазе сребренички злочин, а никада нису квалификовани као геноцид.
У Нанкингу је убијено око 300.000 цивила и ратних заробљеника
Сваких дванаест секунди, у Меморијалном центру у Нанкингу, некадашњој јужној кинеској престоници, који је аутор ових редова посетио разговарајући са тамошњим историчарима, по једна симболичка кап отисне се из "историје" и громко капне у садашњост, да би свет подсетила на можда најмасовнији злочин у људској историји.
У Нанкингу је сваких дванаест секунди био угашен један људски живот.
У том данас великом и модерном граду, од средине децембра 1937. до средине јануара 1938. године јапанске окупационе трупе на најсвирепије могуће начине, употребом мачева, ножева и пушака, убиле су око 300.000 цивила и ратних заробљеника.
Слично као у концентрационом логору Јасеновац, Јапанци су организовали такмичења у убијању људи хладним оружјем, у њиховом случају мачевима.
"Токио ничи ничи шимбун" од 13. децембра 1937. године преноси сведочење о "такмичењу у убијању сто људи уз коришћење мача". Наслов је: "Невероватан рекорд", а текст описује "подвиг" поручника Мукаија, победника, и његовог колеге Ноде.
Уколико је правди за утеху, обојица су изручена Кини после рата и након суђења су погубљени 28. јануара 1948. године, а тешке казне сустигле су и остале виновнике масакра у Нанкингу.
Уз злочине свирепог убиства деце, жена, стараца и ратних заробљеника, окупационе јапанске трупе су организовале силовање неколико десетина хиљада жена.
Дипломатска заједница Нанкинга, међу којима је било и немачких званичника – чланова нацистичке партије, покушала је да помогне цивилима, нарочито силованим женама којих је, према различитим изворима, било између двадесет и осамдесет хиљада.
У историографији, монструозни злочин у Нанкингу познат је и као "силовање Нанкинга" или "злочин у Нанкингу", док јапанска историографија, које је претежно ревизионистичка, масакр у Нанкингу насловљава у најбољем случају "инцидентом", и у томе наилази на подршку својих савезника.
Парадокс Жан Луј Марголина
Професор Жан Луј Марголин са универзитета у Прованси, иначе један од аутора "Црне књиге комунизма", тезу да се у Нанкингу није догодио геноцид темељи на "чињеници", боље речено његовој тврдњи, да су у Нанкингу систематски убијани само ратни заробљеници и са њима нешто отетих младих мушкараца, док су се остала масовна убиства цивила догодила изван овог контекста.
Заиста вреди прочитати рад овог професора, објављен 2006. године ("Japanese Crimes in Nanjing, 1937-38: A Reappraisal") и његове констатације макар размотрити у вези са злочином који је почињен у Сребреници.
За разлику од јапанских ревизиониста, који злочин у Нанкингу – онда када уопште прихватају његово постојање – правдају осветом због губитака у биткама, попут оне за Шангај и сам Нанкинг, Жан Луј Марголин наводи да је убијање ратних заробљеника, међу којима су се нашли и неки кинески младићи који нису носили униформу, било централно и организовано, за разлику од убијања цивила који су били препуштени стихијском насиљу и убијању.
Из разлога организованости злочина, по њему, злочин у Нанкингу није могуће назвати геноцидом.
Доказујући упорно да злочин у Нанкингу није геноцид зато што су са намером и организовано убијани само ратни заробљеници са нешто голобрадих младића, а цивили, стога, само према прилици и без намере, односно пронађених наређења да се и они убијају, Жан Луј Марголин наводи да јапанске трупе нису имале логистику за разне заробљенике, па су њихови команданти решили да их поубијају после битке.
Све остале жртве испадају нека врста колатералне штете.
Због тога, Жан Луј Марголин сугерише ново утврђивање чињеница, као прву дужност историчара. Дословно је тако навео у закључку свог рада.
"Дакле, није било неселективног масакра у Нанкингу, већ виктимизације различитих група Кинеза на веома различите начине, са веома различитим резултатима у погледу стопе смртности. Убиства нису била ни резултат геноцидне политике, нити пуких ексцеса без предумишљаја. Овде је инкриминисана улога јапанске ратне стратегије из 1937, као и скретање земље ка фашизму", навео је у закључку професор Марголин.
Шта би било да се Марголинови принципи односе на Сребреницу?
Здрав разум налаже нам да се запитамо због чега је по свему недопустиво стрељање до 3.000 ратних заробљеника у Сребреници и исељење муслиманског цивилног становништва било геноцид, а брутална ликвидација око 300.000 људи, цивила и ратних заробљеника то није.
Како у научном раду Жан Луја Марголина, објављеном 2006. године, принцип организованих убистава ратних заробљеника и младића који су се нашли међу њима може да буде доказ да у Нанкингу није почињен геноцид, а исти принцип, примењен на не више од 3.000 ратних заробљеника у Сребреници може?
Марголин дословно у свом раду каже да је насиље над цивилима у Нанкингу било раширеније и да је дуже трајало, али је било мање систематично и мање смртоносно у односу на стрељање заробљеника и младића који су се међу њима нашли.
Масакр у складу са прихваћеним законима ратовања
Нарочито је занимљив следећи Марголинов навод из поменутог научног рада:
"Пошто је гарнизон Нанкинга одбио да се преда 10. децембра, на прописно пренет ултиматум јапанске војске, масакр није био у супротности са прихваћеним законима ратовања. Која војска икада није успела да у потпуности искористи сличну неравнотежу, а последњи случај до данас је вероватно уништење ирачке војске која се повлачила из Кувајта 1991. од стране америчких ваздушних снага?", наведено је у раду.
Оно што се потом догодило, када је, дакле, сам Нанкинг коначно окупиран, а остатак кинеских војника се предао јапанским трупама, било је, по Марголину, потпуно супротно старим и универзално прихваћеним законима и обичајима ратовања, а посебно Женевској конвенцији о ратним заробљеницима из 1929. године, коју је Јапан потписао, али је није ратификовао.
"Гледано у јапанском штабу, то је вероватно било наставак битке која је требало да доведе до потпуног сламања Чангових снага. Али, најобимнији злочин (по универзалном моралу, по међународном праву) који се догодио у (или, тачније, око) Нанкингу, био је систематски масакр ненаоружаних кинеских војника”, навео је Марголин.
Намера да се истреби становништво Нанкинга није постојала?
Марголин у свом научном раду, који, иначе, срамотно умањује број убијених у Нанкингу, констатује да права намера Јапанаца, иако су према већини извора само у Нанкингу и у околини града ликвидирали око 300.000 људи, а милионе широм Кине, свакако није била геноцид над кинеским становништвом, већ његово осиромашење, дезинтеграција друштва, уништавање политичких структура и пропадање културе.
Његова теза да систематски организовано масовно убијање ратних заробљеника и младића који су се међу њима нашли, те масовна насилна смрт цивила (која није била баш организована), као и доказана масовна силовања десетина хиљада девојака и жена нису доказ да је у Нанкингу почињен геноцид, коси се са тврдњом да је по свему недопустиво стрељање 3.000 ратних заробљеника геноцид.
Документе о стварним догађајима треба послати Унеску, међународним организацијама и истакнутим појединцима.
Кинеска култура сећања је импресивна. Уређени и посећени музеји, уређена и обележена стратишта и шта све још не, нацију опомињу на оно што се догодило, нарочито у Нанкингу.
Осим импресивног Меморијалног центра у том граду, који се налази у близини једне од масовних гробница, познате као "Јама десет хиљада лешева", који је централно место сећања на масакр, Унеско је документе Меморијала масакра у Нанкингу придодао у свој регистар Меморијала света.
Било би сјајно уколико бисмо документе о масакру у Сребреници, укључујући стварне бројеве стрељаних заробљеника, са њиховим подацима, приложили Унеску и другим организацијама, владама и истакнутим појединцима и тиме дали допринос свеобухватном помирењу и објективној историографској борби за истину, уместо што многи међу нама пристају да учествују у једној накнадној и по свему одвратној геополитичкој злоупотреби страшног и недопустивог злочина.
