Осам стотина хиљада људи, жена и деце масакрирано је пре 30 година у Руанди, у незамисливом стодневном покољу који је почео 7. априла 1994, дан након обарања председничког авиона у Кигалију, када су погинули лидери Руанде и Бурундија Жувенал Хабијаримана и Сипријан Нтаријамира.
Француски судија Жан-Луј Бригијер је 2006. након осмогодишње истраге закључио да је генерал Пол Кагаме, ондашњи лидер оружаних снага прогоњених Тутсија, а данас председник Руанде, наложио тај атентат.
"Последњи геноцид у 20. веку догодио се у Руанди", оценио је управо Пол Кагаме прошлог месеца у говору приликом обележавања 30 година од почетка масакра у његовој земљи. А ипак се, баш некако у то време, Руанда уз Немачку појављује као иницијатор да се пред Генералну скупштину УН пошаље нацрт резолуције о "геноциду у Сребреници" 1995. године.
Истовремено, Немци су протагонисти "првог геноцида у 20. веку".
Шта је за кога геноцид и ко је позван да се о томе изјашњава, одавно је предмет жестоких међународних дебата. Посебно од времена када су немачке "шпиц" трупе под командом генерала Лотара фон Троте у данашњој Намибији, између 1904. и 1908. године извршиле "први геноцид у 20. веку", брутално отеравши у смрт у пустињи Намиб између 20.000 и 100.000 припадника племена Нама. Немачка се, иначе, Намибијцима никада до краја није извинила за тај незамисливи покољ.
С друге стране, како је на Ист Риверу праћено убијање Тутсија и умерених Хута од стране избезумљено распомамљених Хута, сликовито је описао канадски генерал-потпуковник Ромео Далер, командант мировних снага УН у Руанди (УНАМИР), у својој књизи "Руковање с ђаволом, пораз у хуманости у Руанди".
"Мадлен Олбрајт, стални представник САД у УН, и сер Дејвид Ханеј, њен британски колега, неко време су пружали отпор употреби термина 'геноцид' у дебатама у УН. Њихове примедбе пале су у воду након поплаве извештаја заснованих на доказима. САД су се онда вратиле аргументу да афричке безбедносне проблеме треба решавати афричким трупама. Пентагон је сматрао да животи 8.000 до 10.000 дневно побијених у Руанди нису вредни цене горива или ометања етра у тој земљи. Број мртвих крајем априла 1994. достигао је 200.000 људи, крајем маја порастао је на 500.000, док је последњег дана јуна износио 800.000", описао је Далеру поглављу "Рачуновође покоља".
Усред геноцида Хута над Тутсијима, генерал Далер није крио од Ист Ривдера своје очајање што узастопно захтевано војно појачање мисије УНАМИР не стиже.
"Био сам запањен када сам сазнао да су САД, Француска, Немачка и Аустралија издале саопштења да признају да се у Руанди дешавају ужаси, али да ниједна од њих не нуди конкретну помоћ", описао је Далер.
Касније жестоко критикован због појединих одлука, посебно у првим данима геноцида у Руанди, кад је у једној ризичној мисији погинуло десет белгијских "плавих шлемова", генерал Далер је и данас уверен како је могао да спречи разбуктавање "епског покоља" да је на време стигло појачање мисије УНАМИР (бројала је око 5.000 "плавих беретки").
Где све лежи одговорност за геноциде у Намибији и Руанди, отворено је питање.
У међувремену, 2016. године, Хашки суд за ратне злочине у Руанди формално је затворен. Осам година касније, Серж Брамерц, главни тужилац тог трибунала, објавио је ове седмице "завршетак мисије" Трибунала за ратне злочине у Руанди.
И то након што је "коначно прикупљен довољан број доказа" да су мртва последња двојица од 92 злотвора за којима је Хаг годинама трагао под оптужбом да су подстрекивали и саучествовали у геноциду у Руанди. Брамерц је истовремено упозорио да је "више од хиљаду осумњичених актера геноцида за којима трагају националне власти још на слободи". Биће изазов да се они пронађу", признао је Брамерц.
Где је тих "више од хиљаду" починилаца геноцида из Руанде, зна се већ гдоинама. Или барем тако делује из текста објављеног у "Њујорк тајмсу" у марту 2021. Према америчком дневнику, највише их је у суседном ДР Конгу и Уганди, док се тачно у број зна колико их је у Малавију, Танзанији, Бурундију, Француској, Белгији, Канади, Норвешкој, Шведској, Немачкој...
Хашком тиму трагача за оптуженима за геноцид у Руанди требало је више од 15 година да поуздано закључе како је један од њих - Чарл Сикубвабо - сахрањен 1998. на гробљу у Нџамени, главном граду Чада.
Колико ће времена бити потребно да се пронађу сви договорни за свесно уништавање 800.000 људи, жена и деце 1994. у Руанди?