Свет
Након признања Норвешке, Шпаније и Ирске: Каква будућност чека Палестину?
Три чланице ЕУ су признале Палестину, а још неколико њих би то могло да учини у скоријој будућности. Како ће то утицати на палестинске напоре за универзалним признањем и чланством у УН?
Након вишемесечних најава, три европске државе – Ирска, Шпанија и Норвешка – коначно су објавиле да ће признати независност Палестине.
Оне су на тај начин поново актуелизовало једно од најзапаљивијих и најкомплекснијих питања у међународним односима, које већ скоро 80 година изазива поделе и сукобе у Уједињеним нацијама: да ли Палестина треба да буде независна, и ако треба, како ту независност постићи?
Зашто Палестина (ни)је призната
Питање палестинске државности први пут се појавило након Другог светског рата, када је новоформирана Генерална скупштина УН 1947. године усвојила Резолуцију 181, којом се предлаже подела Британске Палестине на арапски и јеврејски део.
Међутим, арапско становништво није прихватило поделу, што је довело до сукоба арапских и јеврејских оружаних група на простору Палестине. Након проглашења Државе Израел годину дана касније, сукоб је ескалирао у отворени рат између арапских земаља и јеврејске државе, који је окончан израелском победом 1949. године.
Део палестинских територија је наредних 20 година био под контролом оближњих арапских земаља: Западном обалом је управљао Јордан, док је Газа била под контролом Египта. Међутим, након пораза арапских земаља у Шестодневном рату 1967, Израел окупира читаву Палестину, као и делове оближње Сирије и Египта.
ГС УН је 1974. године донела нову резолуцију којом се признаје право палестинског народа на "самоопредељење, националну независност и суверенитет". У складу са том резолуцијом, Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) је 15. новембра 1988. године прогласила независност Државе Палестине, а почетком следеће године Јасер Арафат је изабран за њеног првог председника.
Палестину је током наредних неколико месеци признало неколико десетина држава, углавном из арапског и исламског света, Африке и комунистичког дела Европе. Међу првим који су је признали нашла се и тадашња СФРЈ.
Проглашење палестинске независности је наишло на оштре реакције у Израелу и САД, а Вашингтон је чак покушао да претњама спречи државе да признају палестинску независност.
Међутим, почетком деведесетих долази до међусобног признања Израела и ПЛО у оквиру Процеса из Осла, након формирања Палестинске управе (ПА) 1994. године деловало је као да би међународно призната палестинска држава ускоро могла да постане реалност.
Неуспех мировног процеса
Мировни процес из Осла, ипак, није дао резултата, а до почетка 21. века постало је јасно да израелског пристанка на формирања палестинске државе неће бити ништа.
Палестинске власти су 200. започеле нову кампању тражења признања и чланства у међународним организацијама, овог пута без пристанка Израела, и то у границама из 1967. које укључују Западну обалу, Појас Газе и Источни Јерусалим. Палестину је тада признала Венецуела, а ускоро и друге латиноамеричке државе.
Палестински председник Махмуд Абас је 2011. године поднео захтев за чланство Палестине у УН. Након вишемесечне дипломатске кампање палестинских власти, ГС УН је 29. новембра 2012. године усвојила Резолуцију 67/19, којом је Палестина добила статус "државе нечланице посматрача" у Уједињеним нацијама.
Међутим, и поред подршке више од две трећине држава чланица УН и само девет гласова против, Палестина није могла да постане пуноправна чланица те организације. Разлог за то је, као за све друге пропалестинске иницијативе у УН, амерички вето у Савету безбедности.
САД су до данас остале главна препрека међународном признању Палестине, што се видело и током гласања у СБ УН у априлу 2024. Иницијативу Алжира да се Палестина прими у УН подржало је 12 од 15 чланица тог тела, укључујући Русију, Кину и Фрацуску, али је само један глас против – наравно, амерички – био довољан да обори предлог резолуције, пошто САД имају право вета.
Скупштина УН је почетком маја поново гласала о Палестини, када је наглашено да је та земља "испунила услове за чланство", а добила је и додатна права у УН, укључујући седење са државама чланицама, право да уноси предлоге и тачке дневног реда и да учествује у одборима, али им није дато право гласа.
Шта ће донети најновија признања
Државе Европске уније су већ годинама подељене по питању Палестине.
Поједине источне чланице су признале независност Палестине за време комунизма, али су га касније дефакто суспендовале и често подржавају америчку позицију по том питању. Неке западноевропске државе, међу којима су Француска, Шпанија и Ирска, често су подржавале пропалестинске иницијативе у УН, али до сада нису биле спремне да је признају као независну државу.
Шведска је 2014. године "пробила лед" и постала прва западна држава која је признала Палестину, али то нажалост није подстакло друге чланице ЕУ да учине исто. Догађаји из последњих месеци су показали да је, нажалост, било потребно потпуно уништење Газе и смрти више од 35.000 људи како би се макар неке од њих одлучиле на тај храбар потез.
Поред Шпаније, Норвешке и Ирске, још три европске државе – Словенија, Белгија и Малта – најавиле су да би могле да признају независност Палестине. Председник Француске Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц недавно су изјавили да признање Палестине "није табу", а чак је и британски министар спољних послова Дејвид Камерон нагласио да би та држава, иначе један од најближих америчких савезника, могла да промени свој став о непризнавању.
Јасно је, дакле, да се у Европи дешавају промене, као и да су масакр у Гази и одбијање израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа да макар размотри формирање палестинске државе коначно показали да Израелци цео свет "вуку за нос" када је реч о будућности Палестине.
Иако нико не очекује да ће САД променити свој став и повући вето на чланство Палестине у УН, Вашингтон и Тел Авив ће са сваким новим признањем те државе бити све изолованији у међународној арени, а њихово лицемерје у одбрани "поретка заснованог на правилима" све огољеније.
