Иранска револуција голоруких

Петог децембра 1978. у Ирану избио је талас протеста кога су подстакле исламске верске вође против режима шаха Резе Пахлавија. Због масовних штрајкова радника, који су се убрзо проширили целом земљом, производња нафте сведена је готово на половину. Ови догађаји данас се сматрају стварним почетком Исламске револуције. У револуцији је срушен режим шаха Пахлавија и проглашена Исламска Република Иран, под вођством ајатолаха Хомеинија.

Знаци олује били су видљиви много пре тога. Мало је догађаја у историји који се по свом значају могу упоредити са Исламском револуцијом. Можда није претерано упоредити је са Француском или Руском из 1917. године. Исламска револуција је из корена променила геополитичке односе у једном од најнестабилнијих региона на планети и снажно утицала, пре свега на муслимански свет.

Као што се тврди на једном од званичних сајтова Исламске Републике Иран: "Још од када је ступио на трон, наслеђујући свог оца, кога су 1941. године протерали Совјети и Британци због претераних симпатија које је показивао према нацизму, шах Реза Пахлави био је фигура којом су манипулисали Британци."

"Како се клупко догађаја одмотавало, постајало је све очигледније да је у току револуција, и то у време и на месту на коме ју је мало ко очекивао. Револуционарни точак се завртео, силовито и незаустављиво, дајући мало прилике страним и иранским посматрачима да реагују на догађаје. Свргавање Пахлави династије трајало је око 13 месеци, када је застарели монархизам ишчезао из Ирана."

Према признању бившег саветника Беле куће Герија Сика, "још од пада Сајгона ништа није толико утицало на Америку као револуција у Ирану".

Иранци су били "мање од пса за Американце"

Током шахове владавине, земљом која је потонула у корупцију и сиромаштво, практично је владала "Англо-иранска нафтна компанија" (AIOC). "Деценијама су Британци буквално отимали иранску нафту", констатује ирански публициста Бахман Нируманд. Док је Ираном управљала ова компанија, новац који је Иран добијао од нафте преливао се углавном у џепове шаха и малог броја људи у његовом окружењу.

Шах је представљао марионету најпре у британским, потом у америчким рукама. Када је ирански премијер Мохамед Мосадек 1952. национализовао компанију и иранску нафтну индустрију, уследио је државни удар у организацији ЦИА. Конци ове операције, под шифрованим називом "Ајакс", повлачени су из америчке амбасаде у Техерану.

Национализација је после државног удара којим је збачен Мосадек поништена, а управа над компанијом и Ираном прешла је у руке конзорцијума америчких и британских фирми. "Тада је било више од 10.000 америчких саветника у Ирану", каже Нируманд, "који су владали земљом 25 година."

Ови трауматични догађаји представљају клицу револуције која је избила четврт века касније.

После скока цена нафте из 1974. године, приходи иранске државне благајне нагло су порасли, са четири на 20 милијарди долара. Обични Иранци од тога нису имали користи, јер је већи део новца одлазио у руке америчких трговаца оружјем. Ретко који владар је успео да против себе окупи тако широку опозициону коалицију као Реза Пахлави. Против њега су били готово сви - од тврдокорних исламиста и оних који су се залагали за "либерално-демократски ислам", преко правих либерала, све до левице.

Шах је силом гушио ове протесте, владајући уз помоћ тајне полиције Савак", која се истицала по суровости. Џамије су прерастале у праве центре отпора шаху.

Незванични лидер опозиције постао је ајатолах Хомеини, који је живео врло скромно и по свему представљао "праву супротност шаху". Опозиционо деловање почео је супротстављањем шаховим реформама, а наредбу да Американци буду ослобођени одговорности за било који прекршај почињен у Ирану, Хомеини је осудио следећим речима: "Иранци су мање од пса за Американце, јер чак и онај ко убије пса у Америци може бити осуђен, док Американац у Ирану може убити Иранца без последица."

Борба за социјалну правду

Ајатолах је протеран у Турску, затим одлази у Француску, из које ће се вратити тек после шаховог пада. У демонстрацијама наредних месеци погинуло је на стотине демонстрата сукобљавајући се са шаховом војском и полицијом.

Шах Реза Пахлави побегао је из Ирана 1979. године, а умро је следеће године у Египту. На техерански аеродром тријумфално је слетео ајатолах Хомеини.

После рушења шаха, уз углед који је Хомеини уживао у народу, на референдуму је изгласана прва исламска република у свету, са Хомеинијем као врховним лидером. Револуционарна превирања довела су до још једног догађаја, који је изазвао велики одјек у свету.

У новембру 1979. године, неколико стотина припадника новоосноване Револуционарне гарде провалило је у омражену амбасаду САД у Техерану и узело за таоце 52 америчких службеника. Хомеини је подржао ову опсаду, која је трајала 444 дана. Покушај Американаца да ослободе таоце завршио се фијаском, пошто су хеликоптери који су превозили америчке командосе оборени у пустињи у централном Ирану.

Све у свему, револуција у Ирану била је, пре свега, борба за социјалну правду. Како пише историчар Михаел Аксорти: "За разлику од шаха Пахлавија, који је хвалио 2.500 година монархије, Хомеини је говорио о 5.000 година одрицања, неправди, класне дискриминације и угњетавања".

Антииранска реторика САД

САД су се тада, баш као и данас, на све начине супротстављале револуционарним променама у Ирану.

Праве разлоге због којих САД већ деценијама настоје да сузбију Иран открива "сива еминенција" америчке спољне политике Хенри Кисинџер. У питању је, према речима Кисинџера, амерички "страх од нагло растућег утицаја иранске државе."

"Уколико територију Исламске државе заузме иранска Револуционарна гарда или шиитске снаге које обучава Иран", пише Кисинџер, "последица тога би могло да буде формирање лука од Техерана до Бејрута, који би значио успон новог радикалног иранског царства".

Ипак, овај "лук" данас није само шиитски. Чине га сви муслимани, и шиити и сунити, који препознају опасност од америчке хегемоније и од униполарног поретка који диктира Вашингтон.

САД упорно оптужују Иран као земљу која подржава тероризам. Истина је, међутим, другачија. На пример, по наређењу тадашњег америчког председника Доналда Трампа, у јануару 2020, у Багдаду у Ираку, у терористичком нападу дроном убијен је ирански генерал Касим Сулејмани. Осим тога, Иран је већ био на удару терориста такозване Исламске државе (ИСИС), као што је напад из 2017. на Национални парламент у Техерану и светилиште посвећено оцу савременог Ирана, ајатолаху Хомеинију.

У ствари, стварање и финансирање лажне Исламске државе (ИСИС) одвијало се под будним оком Сједињених Држава, као што то, између осталог, доказују имејлови Хилари Клинтон које је објавио "Викиликс". 

Према речима америчког аналитичара Шејна Квина: "У мејлу који је објавио `Викиликс`, Хилари Клинтон открива да Саудијска Арабија… пружа тајну финансијску и логистичку подршку ИСИС-у и другим радикалним сунитским групама у региону (Сирија). Овај критични доказ, који никад није био намењен јавности, открива да су САД свесно подржавале ИСИС и друге терористичке групе. Током осам година Обамине администрације, САД су пружиле Саудијској Арабији помоћ у наоружању и војној опреми вредну више од 50 милијарди долара."

Ове оптужбе је поновио и Трамп на предизоборном скупу 2016. у Мајамију: "Хилари Клинтон је креатор ИСИС-а, заједно с Обамом."

Иран, као најмоћнија сила овог дела света и једна од ретких држава која води заиста независну политику, представља камен о који се спотичу сви амерички планови за Блиски и Средњи исток. Америчке санкције против Ирана су на снази још од 1996. године. Председник Џорџ Буш Млађи је 29. јануара 2002. у "извештају о стању нације" уврстио Иран у митску "осовину зла".

У априлу 2006. новинар Сејмур Херш је у "Њујоркеру" обелоданио "тајни план Пентагона за рат са Ираном", који је укључивао и употребу тактичког нуклеарног оружја. Антииранска реторика и претње ратом против Ирана деценијама чине једну од константи америчке политике и уједињују готово све значајне актере на политичкој сцени САД, укључујући и бившег председника Доналда Трампа и садашњег Џоа Бајдена.

Иран ван орбите Запада

За разлику од неких других, Исламска револуција није инспирисана а ни финансирана споља. Циљ нове исламске државе било је "стварање потпуно исламског система владавине, заснованог на учењима посланика Мухамеда и његових наследника".

Француски мислилац Мишел Фуко поздравио је 1979. "исламску револуцију голоруких" као "прву трансмодерну револуцију нашег доба" и као "прву велику побуну против глобалних система": "Иранска нација одбацује модернизам као политички пројекат и као принцип друштвене трансформације, не само због начина на који Пахлави династија интерпретира модернизам, него због самог принципа који захтева модернизацију једне исламске земље у европском стилу." Овакав поглед на Исламску револуцију данас је актуелнији него раније и одлично се уклапа у нови поредак мултиполарности.

Директор Научно-истраживачког центра "Ибн Сина" у Сарајеву Рухолах Кангавари овако оцењује домете и значај револуције: "Систем који је срушен био је сасвим подређен западном свету и тежио је потпуној вестернизацији друштва, желећи да потисне домаћу (исламско-иранску) културу и начин живљења. Захваљујући Исламској револуцији Иран је изашао из орбите Запада, посебно Америке и, ослањајући се на тежње за слободом, окренуо се препороду потиснуте домицилне културе."

"Америка је Велики Сотона"

На спољнополитичком плану, постреволуционарни Иран је, за разлику од шаховог режима, сместа почео да води независну и самосталну спољну политику, засновану на "негирању доминације једне силе - САД". Њени фундаментални принципи су одбацивање стране доминације, борба против империјализма и подршка муслиманима и потлаченима широм света. Оштрица те борбе од почетка је усмерена ка Америци. Према чувеној формули ајатолаха Хомеинија, коју ће поновити и ајатолах Хамнеи, "Америка је Велики Сотона".

Како подвлаче Годрат Ахмадијан и Моктар Нори: "Имамова мисао се заснивала на непријатељству са Америком, инсистирању на независности, као и на нужности ослобађања од Запада и од позападњачења". У својим говорима ајатолах Хомеини тврдио је да "Запад порађа животињу, и то не безазлену животињу, већ животињу-звер, убицу човека и људождера. Напредак на Западу није хуманистички напредак… На Западу нема ничег осим злочина и издаје".

У септембру 1980. уследио је напад суседног Ирака, под влашћу Садама Хусеина, на Иран. Западне силе стале су на страну Ирака. Сукоб ће потрајати наредних осам година. Током 1988, када је завршен иранско-ирачки рат, америчке снаге разориле су неколико иранских нафтних платформи и обориле ирански путнички авион са 290 цивила.

Након што је изашао из орбите Запада и одупро се спољној агресији, Иран се окренуо сопственом развоју. Исламска револуција омогућила је сразмерно брз и складан развој Ирана и претворила га у једну од најпросперитетнијих исламских земаља, упркос санкцијама Запада. У том погледу Иран показује импресивне резултате, не толико у животном стандарду становништва и луксузу на западни начин (то и није циљ Исламске Републике, чији приоритети су социјални, етички и културни), колико у науци, образовању, култури и издаваштву.

Иран је данас веома моћна држава која се брзо развија. Становништво је мултиетничко, са преко 80 милиона становника, који имају изузетан ниво образовања и веома повољну старосну структуру (ирански народ, са више од 50 милиона младих, једна је од најмлађих на свету).

У верском погледу, већина су шиити, мада има и сунита, хришћана, Парсија, Јевреја и хиндуиста. Унутрашња политика Техерана почива на верској толеранцији и родној равноправности, о чему сведочи положај жена у Исламској Републици. Ираном не владају неписмени верски фанатици.

Овоме треба додати успехе као што су лансирање сопствених телекомуникационих сателита и домети у роботици. Иран је данас и космичка сила, са сопственим ракетним полигоном у Семнану.

Почетком новембра, Иран је извршио успешан пробни лет ракете способне да лансира сателите у свемир, свега три месеца након што је лансирао сателит уз помоћ Русије.

Што се тиче одбране, Иран није нуклеарна сила, али предњачи у производњи беспилотних летелица, а недавно је остварио и значајан напредак у производњи хиперсоничних балистичких ракета.

Доба изолације Ирана данас је неповратна прошлост. Иран се у свом развоју све више ослања на Русију и на Кину. Иран је постао и део кинеског мегапројекта познатог као "Пут свиле".