
Шишање оваца скупље од вуне: Парадокс српског овчарства

Овца је некада домаћину доносила зараду на више начина – од јагњади, млека и сира, па до вуне. Данас је ситуација парадоксална: шишање овце кошта неколико пута више него што вреди њена вуна. Узгајивачи немају коме да продају вуну, па завршава као отпад.

Узгајивач Милош Јанковић, каже да је најбољи показатељ исплативости овчарства, најједноставније речено, број становника на селу, као и код осталих грана сточарства.
"У нашим крајевима откупа вуне нема, баца се. Кратак период је био њеног извоза и била је каква-таква цена, али сада нема никаквог откупа. Примена вуне је у текстилној и грађевинској индустрији. Одличан је изолатор, а то увозимо", рекао Јанковић за РТС.
Напомиње, такође, да се вуна баца на депоније, али је проблем што се одлаже и у природи, поред река и потока, па је то огроман проблем и за екологију.
Јанковић истиче да се његово домаћинство, које се налази у Доњој Сабанти код Крагујевца, преусмерило на прераду меса и прављење овчијих производа.
Саветује, истовремено, другим узгајивачима који желе да направе макар "малу рачуницу" да се усредсреде на трајан производ, јер је то једино решење у овако тешкој ситуацији.
"Крајњи производ је важан када живите на селу. У Доњој Сабанти, која је 15 километара удаљена од Крагујевца, становника нема. Млади не желе да живе на селу. Ко се и даље одлучује за тај пут, нека се потруди да пласира крајњи производ, то је једино решење", сматра Јанковић.
Говорећи о ситуацији у свету, Јанковић каже да се у Енглеској вуна добро користи за производњу ђубрива и у грађевинарству и да се ништа не баца.
"Доста сам времена провео у Скандинавији. Био сам члан њиховог удружења овчарства, где је доста и младих и старијих људи укључено. Ту сам први пут видео пустовање вуне, иако долазим из земље где је вуна била све. Више се вуна користи у Европи, иако би требало да смо земља вуне", наводи Јанковић.




