Успон и пад Ф-35: Од владара неба до прескупог "летећег пингвина"

У последње време амерички ловац Ф-35 опет привлачи наслове: од улоге у рату против Ирана и испорука другим земљама до нове ракете направљене управо за њега и незамисливих оперативних трошкова. Руски војни стручњак Дмитриј Корњев анализира за РТ интернешенел судбину овог вишенаменског ловца пете генерације.

Највећа предност Ф-35 је "невидљива" технологија, односно способност остављања минималног радарског одраза. У чувеном извештају из 2015, један амерички пробни пилот је открио да је Ф-35 редовно губио у ваздушном двобоју од ловца Ф-16Д четврте генерације. Нови "Локидов" ловац просто није могао да маневрише довољно брзо и окретно.

Оно што медији нису споменули је да се радило о експерименталном прототипу Ф-35, без напредног борбеног софтвера, који је притом био ограничен на 5,5 гравитација при маневрима, док је Ф-16 био у стању да издржи чак девет. Чим је Ф-35 добио пуни борбени софтвер (почев од Блока 3Ф), лако је излазио на крај са ловцима четврте генерације током вежби. Међутим, ни тада није побеђивао маневрисањем, већ користећи своју "невидљивост" да уопште не улази у блиску борбу, подсећа Корњев.

Немају где да их тестирају, касне и бучни су: Како је Белгија постала предмет подсмеха због Ф-35

Невидљивост се овде односи на ниски одраз Ф-35 на радарима, захваљујући облику авиона и специјалним премазима који упијају радарске сигнале. Цела америчка стратегија у ваздуху се заснива на претпоставци да ће невидљиви авиони моћи да испале ракете дугог домета пре него што их непријатељ примети, и тако избегну блиску борбу, напомиње руски стручњак.

Друга велика предност ловаца пете генерације је способност да буду умрежени, употребом информационих система који им дозвољавају да у реалном времену деле податке, али и контролишу друге авионе и беспилотне летелице. Технички говорећи, Ф-35 је већ опремљен за такве операције.

Проблеми настају са другим карактеристикама. На пример, ловци пете генерације требало би да имају моћне моторе, способне да крстаре изнад брзине звука. Иако Ф-35 формално задовољава тај критериј, верзија А се бори да одржи надзвучне брзине, док су верзије Б и Ц ограничене на највише 1,2 маха, због ризика од топљења репа и радарског премаза. Толико о "суперсоничном" ловцу!

По свему судећи, за то су одговорни недостаци авио-мотора Ф135 који производи "Прет & Витни", који по медијским извештајима пате од претераног загревања, пребрзог трошења делова турбина, и недостатка резервних делова.

Све док су "невидљиви" Ф-35 у стању да погоде циљ са безбедне удаљености, ови проблеми са маневрисањем нису толико важни. Уколико до блиске борбе ипак дође, имају проблема како са ловцима четврте генерације, тако и са конкуренцијом попут руског Су-57, на пример.

Поврх тога, трошкови употребе Ф-35 су астрономски. Укупна цена дизајна, развоја, производње и употребе овог авиона већ је премашила два билиона долара и наставља да расте. Реч је о најскупљем оружју у историји.

Трошак по сату летења, једино што занима крајње кориснике, такође је изузетно неповољан. Док стандардни Ф-16 кошта око 22.000 долара по сату, за Ф-35 је та цифра између 35.000 и 42.000, што је неприхватљиво за авион у серијској производњи.

Да ли се турски сан о Ф-35 заувек срушио?

О изузетно комплексном софтверу за летење и бојева дејства, који има преко 24 милиона командних линија, да се и не говори.

Зашто се онда Ф-35 производи у толиком обиму? То је тренутно једини ловац пете генерације на Западу, са преко 1.300 произведених примерака и плановима за изградњу још 2.000. Неких 20 земаља планира да их у наредној деценији уврсти у свој арсенал. Зашто?

Не толико због технолошких и борбених способности Ф-35, већ због политике. То није само ловачки авион, већ симбол блиског савезништва са САД. Земље које купе Ф-35 добијају одређене повластице од Вашингтона; на пример, Израел има одрешене руке за борбене операције и неограничен приступ америчком арсеналу. Што се Немачке тиче, она би да купи Ф-35 јер је то једини авион тренутно на тржишту који може да носи америчке нуклеарне бомбе које се налазе на немачком тлу у склопу НАТО програма "атомске размене".

Земље попут Турске, Јапана и Јужне Кореје рачунају на способности Ф-35 у умреженом ратовању. Иако све три раде на домаћим алтернативама америчком ловцу, оне још нису спремне. У међувремену су вољне да превиде све недостатке "пингвина", како га незванично зову пилоти.

За ове земље је кључно да одрже добре односе са САД, што се лепо слаже са потребом да што пре добију напредне ловачке авионе. Ма коликом руски Су-57 био бољи, куповина тих ловаца се никако не би допала ни Вашингтону ни Бриселу, закључује Корњев.