Економија
Анализа РТ Балкан: Без руског ђубрива нема доброг приноса на српским њивама
Прошле године су домаћи пољопривредници купили нешто мање од милион тона вештачког ђубрива у иностранству, а чак 485.900 тона стигло је из руских фабрика
Србија је од некадашњег произвођача вештачких ђубрива постала озбиљан увозник. Све фабрике које су производиле робу без које нема добрих приноса на њивама су приватизоване или затворене претходних година, а још само две имају производњу која не задовољава ни половину потреба домаћих пољопривредника. Наша земља се, попут многих других европских, ослања на увоз. После прошлогодишње панике на глобалном тржишту и страха да ће га бити само на кашичицу, ситуација се примирила, а цене вештачког ђубрива су преполовљене. Ипак, оне су и даље скоро дупло веће у односу на период пре почетка сукоба у Украјини, када су у просеку биле око 300 евра по тони.
Процене су да би у Србији годишње требало да се утроши око 1,2 милиона тона минералног ђубрива. Подједнако се користе комплексна (НПК) и азотна ђубрива, а после стечаја у панчевачкој ХИП Азотари, која је пре две године приватизована и производи само минималне количине ђубрива, једини озбиљан домаћи произвођач НПК ђубрива остала је компанија "Еликсир Група" из Шапца. Поред домаће производње, НПК ђубрива се увозе из Русије и других земаља, док азотна ђубрива у потпуности зависе од увоза, ослоњеног претежно на руске произвођаче.
Прошле године су домаћи пољопривредници купили нешто мање од милион тона вештачког ђубрива у иностранству, а чак 485.900 тона стигло је из руских фабрика. Судећи по количини увезених количина у периоду од јануара до априла, домаћи пољопривредници су се снабдели и за почетак ове пољопривредне сезоне, јер је купљено готово 400.000 тона вештачког ђубрива.
Секретар Удружења за хемијску, гумарску и индустрију неметала Привредне коморе Србије, Драган Стевановић, каже да око 58 одсто азотних ђубрива српски увозници купују на руском тржишту. Додаје да се нешто увози и преко других земаља, али да су главни произвођачи државе које имају јефтин гас. Осим из Русије, највише вештачког ђубрива смо увозили из Аустрије, Румуније, Мађарске, Хрватске и из земаља Персијског залива.
"Ђубрива има довољно и цене су прилично пале. Прошле године је тона коштала и више од 900 авра, а сада су цене у распону од 500 до 700 евра. За 30 одсто је нижа цена у односу на прошлу годину. На глобалном тржишту је дошло до хиперпродукције. Неколико земаља је у страху од несташице и због шансе за већим профитом почело да производи више, па је то резултирало већом понудом и падом цена. Пољопривредна производња данас не може да се замисли без вештачких ђубрива", истиче Стевановић.
Агроаналитичар Жарко Галетин сматра да досадашње ослањање на увоз, може имати негативан утицај на пољопривредну производњу у Србији, јер су и цене и снабдевање неизвесни због све чешћих претњи санкцијама Русији, која је наш главни снабдевач вештачким ђубривима.
Осим што не може без увоза руског ђубрива, Србија ни домаће не може да произведе без јефтиног руског гаса.
"ХИП азотара је приватизована и ради, али је то далеко од капацитета који су били у оном периоду када је радила пуном паром. Тренутно купују готове сировине па их мешају, али се то води као производња. Да би покренули озбиљну производњу потребна је подршка државе, да добију квоту за велике количине гаса, а питање је да ли ми као држава можемо у овом тренутку да га обезбедимо. Иначе, гас није енергент, већ сировина и зато је производња вештачког ђубрива проблем за оне који немају свој гас.", напомиње Стевановић.
Агроаналитичар Жарко Галетин каже да су цене дефинитивно пале у односу на прошлу годину и да ће пољопривредници имати мањи трошак за набавку ђубрива.
"Велики број наших пољопривредних произвођача је куповао минерална ђубрива за прихрану пшенице, за фебруар, крајем прошле године када је тона "урее" била и више од 1.000 евра. Сада је та цена готово преполовљена, али у овако несигурним условим временима, чим дође до кризе у производњи или испоруци природног гаса можемо очекивати поново проблеме у производњи минералног ђубрива, што ће неминовно довести и до раста цене. Цене не диктрају више класични тржишни стандарди, већ је све више у питању геополотички фактор, који је толико умешао прсте да више је тешко и људима који се баве аналитиком да дају неке дугорочније процене", указује Жарко Галетин.
