Култура
Како су руски писци предвидели будућност и зашто Србија и даље радије чита Орвела, а не Бељајева
Када у Србији уђете у било коју књижару, на полицама доминирају Џорџ Орвел и Олдос Хаксли. Зашто смо заборавили руске пророке?
Када размишљамо о будућности, обично замишљамо технолошка чуда, летеће аутомобиле или, у мрачнијој варијанти, апокалиптичне пејзаже. Људи су одувек желели да завире иза завесе времена, а историја нас учи да су најпрецизнија пророчанства ретко долазила од астролога, гледача у шољу или мистичних видовњака. Најтачније визије сутрашњице исписали су писци. Кроз жанр научне фантастике и социјалне пројекције, они нису користили кристалне кугле, већ дубоко разумевање људске природе и друштвених процеса.
Како су руски фантасти замислили XXI век и зашто се њихова визија разликовала од западне
Док су владари, државници и обичан народ вековима тајно консултовали астрологе, гледаче у карте и видовњаке тражећи одговоре о ономе шта долази, прави пророци су седели за писаћим столовима у хладним собама Москве и Санкт Петербурга. Совјетски и руски писци нису користили кристалне кугле да би видели будућност, они су користили опасну, бритку интелигенцију и способност да у садашњости препознају клице сутрашњих тријумфа и катастрофа.
Постоји стара руска изрека да је Русија земља у којој је прошлост непредвидљива. Али шта је са будућношћу и шта се дешава када писци у таквој земљи одлуче да опишу будућност? Резултат је једна од најфасцинантнијих, најтрагичнијих и најтачнијих књижевних баштина на свету. Кроз деценије, а чак и кроз векове, руски и совјетски писци нису чекали видовњаке и астрологе да им открију шта долази - они су сами узели перо и написали будућност. Понекад су јој се дивили, понекад су је се плашили. А понекад су је предвидели са тако застрашујућом прецизношћу да су за то платили слободом, прогонством или животом.
Док је западна визија будућности често била обојена технолошким тријумфом или страхом од губитка индивидуалности, совјетска и руска литература нудиле су нешто другачије: дубоку, готово болну филозофску анализу човека притиснутог зупчаницима историје. Па ипак, када у Србији уђете у било коју књижару, на полицама доминирају Џорџ Орвел и Олдос Хаксли. Зашто смо заборавили руске пророке?
Док су западни писци будућност видели кроз призму дистопије и контроле, совјетски фантасти су у њу улазили са ентузијазмом првих космонаута. Разлика није само у географији - она је у самом ДНК-у маште: где је Џорџ Орвел у ''1984'' видео "Великог брата", Александар Бељаев је у "Звезди КЕЦ" видео орбиталне станице. Данас, када нам роботи чисте стан и вештачка интелигенција даје одговоре на многа питања, вреди се вратити овим визијама и питати: ко је био ближи истини?
Рађање жанра: Снови о ''светлој будућности"
Рађање совјетске научне фантастике подстакнуто је научном револуцијом, индустријализацијом, масовним образовањем и другим драматичним друштвеним променама које су уследиле после Руске револуције. Ова нова држава требало је нову литературу – литературу која ће гледати напред, а не уназад. Двадесете године 20. века донеле су прави бум научне фантастике у СССР-у.
Прва совјетска научнофантастична остварења аутора попут Алексеја Толстоја, Александра Бељајева и Александра Богданова постала су прозор у дивовски нови свет који је настајао пред очима савременика. Рани совјетски аутори из двадесетих, попут Александра Бељајева, Григорија Адамова, Владимира Обручева и Алексеја Толстоја, придржавали су се тврде научне фантастике.
Отворено су прихватали утицај западних класика жанра – Жила Верна, Артура Конан Дојла и нарочито Херберта Велса, који је био социјалиста и често посећивао совјетску Русију. Књиге научне фантастике из тог периода обиловале су научним предвиђањима, авантурама и свемирским путовањима, неретко са присенком радничке агенде и сатиром на капитализам.
Посебност совјетских научнофантастичних остварења, поред извесне идеолошке обојености, огледала се у циљу да се читаоци, пре свега млади, заокупе романтиком непознатог и да се пробуди се интересовање за науку, да се, по речима Циолковског "придобијају ентузијасти великих намера".
Алексеј Толстој: Када је револуција стигла до Марса
Године 1923. Алексеј Толстој ,рођак оног другог Толстоја пише "Аелиту", први совјетски научно фантастички роман. Инжењери лете на Марс, откривају високоразвијену цивилизацију повезану са древним Атлантиданцима, а онда револуционарне идеје продиру и на Црвену планету.
Толстој је измислио марсијански језик, јајолике свемирске бродове и предвидео видео-комуникацију, деценијама пре Скајпа.
Али прави политички врхунац је била револуција као универзални закон историје, важећи чак и за ванземаљце. Књига је касније прерађена за децу и постала класик дечје литературе. Име Аелита данас носи највећи руски фестивал научне фантастике.
Александар Бељајев: "Руски Жил Верн" који је претекао медицину
Александар Романович Бељајев, совјетски писац-фантаст, један је од оснивача совјетске научнофантастичне литературе. Његове књиге посвећене су проблемима науке и технике будућности. Ако је Толстој био политички фантаста, Бељајев је био технички пророк. Назван ''руским Жилом Верном'', написао је преко седамдесет дела, међу њима и 13 романа, од којих многа данас звуче као вести са насловних страна. Бељајев је хтео да покаже да се наука може користити и за добро и за зло, питање које остаје болно актуелно и данас.
У "Звезди КЕЦ" (1936) описује орбиталну свемирску станицу и лет на Месец, деценију пре Гагарина. У "Човеку-амфибији" (1928) фантазира о трансплантацији органа животиња човеку. Данас, 2026. године, медицинске екипе успешно пресађују срца свиња људима. У "Подводним земљовласницима" (1911) пише о фармама на дну океана са фабрикама и подводним тракторима. Данас имамо подводне лабораторије, ресторане и хотеле. Његови романи, попут "Главе професора Дауела" и "Аријел" нису били само узбудљиве авантуре, већ дубоке етичке студије о границама науке.
Бељајев је још као дечак изумео стереоскопски пројекциони фењер. За њега, фантастика није била маштање, већ логички продужетак стварности. Он је још тада, пре ере генетског инжењеринга и трансплантације органа, поставио питање које нас данас прогања: да ли све што наука може да направи, заиста треба и да се направи?
Јевгениј Замјатин: Пре него што је постојао Орвел
Ако постоји једно руско дело које је обликовало читав жанр дистопије у светским размерама, онда је то роман "Ми" Јевгенија Замјатина. Замјатинов "Ми" је оригинални нацрт за сваку модерну дистопију. Написан 1921.године и убрзо забрањен у Совјетском Савезу, роман слика стерилно будуће друштво познато као "Јединствена Држава", у којем грађани живе у становима од стакла (како би држава увек могла да их надзире), добијају бројеве уместо имена, а чак им се романтични и љубавни сусрети одвијају искључиво уз државну дозволу, распоређени по државном плану и по строго утврђеном распореду. У том друштву људима влада "Добротвор", претеча Орвеловог "Великог брата", приватност не постоји, индивидуалност се сматра болешћу, а логика се обожава.
Приказ живота под тоталитарном државом у том роману утицао је на два велика дистопијска романа 20. века: ''Врли нови свет" Олдоса Хакслија (1932) и ''Хиљаду деветсто осамдесет четврта" Џорџа Орвела (1949). Другим речима: пре него што је постојао Орвелов "Велики брат", постојао је Замјатинов ''Добротвор". Замјатин није само измислио дистопију , он је видео докле може да одведе слепа вера у напредак, математику и колективизам, када се одвоје од моралне савести. Његово наслеђе живи у Орвеловој ''1984" али оштрија ивица припада Замјатину.
Парадокс је горак: управо је та дубина предвиђања и критичке оштрине коштала Замјатина слободе. Замјатинова сатиричка смелост довела је до његовог прогонства под Јосифом Стаљином.
Иван Јефремов: Комунизам у 3230. години или утопија са звезданим небом
Насупрот критичкој линији, у совјетској фантастици постојао је и другачији пут, онај светао, уперен ка звездама. Године 1957. изашао је роман Ивана Јефремова "Маглина Андромеде", означивши друго рођење совјетске научне фантастике. У његовом стваралаштву читалац може пратити еволуцију мисли писца, од искреног ентузијазма у "Маглини Андромеде" до узнемиреног скептицизма у "Часу Бика".
Будућност је у раном Јефремовљевом стваралаштву представљена у позитивном кључу, светла, надахнута и високотехнолошка истовремено. Совјетска научна фантастика на тај начин оличавала је уверено веровање у човечанство, његову космичку будућност, али и у безграничан потенцијал појединца. Но, у каснијем роману "Час Бика" (1968), Јефремов описује планету Торманс, тоталитарно друштво будућности које многи тумаче као алегорију на стаљинизам. Совјетска власт је у овом "ванземаљском" дистопијском друштву препознала критику сопственог система, па је ова књига била цензурисана и убрзо забрањена.
Јефремов је у "Маглинама Андромеде" описао практично идеалну комунистичку будућност. Године 3230. свет је једна држава, фабрике раде аутоматизовано, а одлуке доноси Вешти мозак, супер-рачунар који броји гласове свих Земљана.
Људи живе 170 година, мењају професије као мајице, деца се васпитавају ван породице, а настава се одвија на отвореном где теорија смењује физички тренинг. Идеја lifelong learning-a, непрекидног и доживотног учења и промене занимања, данас је слоган сваког корпоративног еј чар одељења.
Јефремов је, међутим, имао и мрачну страну: "Час бика" маестрално приказује сукоб комунистичке утопије са Земље и дистопијског, олигархијског друштва на планети Торманс и описује деградацију цивилизације која је достигла савршенство. Као да је наслутио да свака утопија носи семе своје дистопије.
Михаил Булгаков: Ђаво у Москви
Нису сви писци будућности користили летеће аутомобиле и ласере. Михаил Булгаков је у свом ремек-делу ''Мајстор и Маргарита'' користио магијски реализам и самог Ђавола у посети Москви, како би предвидео будућност у којој систем брише идентитет уметника, стварајући алтернативне реалности где ''рукописи не горе'', али људи нестају без трага.
Смештен у Стаљиновој Москви, "Мајстор и Маргарита" је надреалан, мрачно комичан роман о ђаволу који силази у совјетску престоницу, разоткривајући лицемерје, страх и духовну празнину тог доба. Али иза апсурдизма и фантастике крије се оштра критика тоталитарне културе, нарочито судбине истине и уметности под цензуром. Мајстор, писац доведен до лудила јер му је роман одбила совјетска власт, постаје симболично срце романа. Његово нестајање, брисање и коначно откупљење назначавају шта се дешава када друштво угуши стваралаштво у име конформизма.
Булгаков је разумео да ауторитарни режими не само да гуше несагласност, они стварају алтернативне реалности. Његов ђаво Воланд није само агент хаоса, он је иронична сила која открива да у свету вођеном страхом, само апсурд остаје разуман. Данас, у доба када се уметници и новинари широм света и даље суочавају са цензуром, надзором и манипулацијом, Булгаковљева визија не слаби.
Андреј Платонов: Дистопија без свемирских бродова
Андреј Платонов био је истинити совјетски верник који је постао један од његових најразарајућих књижевних критичара, не одрицањем, него тако што је озбиљно схватао обећања режима. У "Јами" радници копају огромну рупу за грандиозну социјалистичку зграду која никада неће бити довршена. Њихови напори постају све бесмисленији, а животи беднији, али реторика напретка никада не престаје. Роман је испуњен сломљеним језиком, сломљеном логиком и сломљеним људима.
Платонов је генијално предвидео духовну ерозију и смрт друштва које настају када речи изгубе значење, а велики планови сатру појединца, и у којем пароле прогреса једу људске животе.
Платонов није писао научну фантастику у класичном смислу, али је написао нешто понекад застрашујуће: документарну поезију будућих тоталитарних катастрофа. То није била научна фантастика, већ сурова документарна поезија сутрашњице.
Браћа Стругацки као весници апокалипсе, илити мрак испод звезда: Сталкери и Чернобиљ
Ако постоји двојац писаца који представља врхунац совјетске и руске научне фантастике, то су несумњиво Аркадиј и Борис Стругацки. Оно што су они радили током 60-их и 70-их година превазилази обичну књижевност. Пишући у форми ''езоповског језика", где се кроз приче о далеким планетама заправо критиковала совјетска стварност, они су заобилазили цензуру.
Браћа Стругацки, аутори "Пикника на ивици пута" и "Сталкера", доминирали су и дефинисали руску научну фантастику у другој половини 20. века. Од свемирских истраживања и ванземаљских контаката, до натприродних трилера и хуморне урбане фантастике, ова ауторска екипа произвела је низ бестселера дотад недостигнутих у руској жанровској литератури.
Понављајућа тема у стваралаштву браће Стругацки јесу "прогресори", агенти утопијске будуће Земље који тајно шире научни и друштвени напредак на неразвијеним планетама. Прогресори неретко пропадају, горко препознајући да друштво није спремно за комунизам.
Њихов најпознатији роман, "Пикник покрај пута" (1971), по којем је Тарковски снимио култни филм "Сталкер", доноси причу о "Зони", опасној, мистериозној и смртоносној територији која је остала након посете ванземаљаца, у коју улазе само очајници. Овај њихов постапокалиптични роман многи сматрају предвиђањем катастрофе у Чернобиљу, јер је петнаест година касније експлодирала нуклеарна електрана у Чернобиљу.
Стварност је језиво ископирала књижевност: око Чернобиља је успостављена стварна "Зона", а водичи кроз радиоактивне рушевине су и у стварном животу добили име - сталкери. Да ли су браћа Стругацки били видовњаци? Не, само су дубоко разумели природу човека и технологије која се отргне контроли.
Кир Буличов: Алиса Селезњова и свет који смо готово достигли
Од 1965. до 2003.године Кир Буличов је стварао "Авантуре Алисе", најпопуларнију совјетску дечју фантастику. Алиса живи у XXII веку, путује свемиром, комуницира са ванземаљцима на космолингви, галактичком језику, и бори се са криминалом уз помоћ робота.
Звучи познато? Роботи су већ ту. Вештачка интелигенција учи језике.
Ми још немамо свемирске бродове за туристе, али Елон Маск ради на томе. Буличов је, међутим, убацио нешто што западна фантастика ретко има: свест о лажи. Земљани будућности се стиде лажи и брину о животној средини, вредности које данас звуче као са сајта неке нордијске министарке.
Георгиј Гуревич: Светла будућност са људским лицем
У роману "Ми из Сунчевог система" (1965) Георгиј Гуревич описује комунизам где се људи боре за старост, клонирају мртве и репродукују предмете на атомском нивоу. Али, и ово је кључно, човек остаје човек: разочаран је, тужан због љубави, и даље несрећан у рају.
Овде се види суштинска разлика: док је западна дистопија (Орвел, Хаксли) питала "шта ако систем сломи човека?", совјетска фантастика је питала "шта ако човек преживи систем?". Имортализам, идеја да наука може одложити смрт, данас је индустрија вредна милијарди долара. Гуревич је то видео пре шездесет година.
Постсовјетски матрикс, нова ера и нова фантастика без окова
Падом Гвоздене завесе, руска литература о будућности добија нову форму. Више нема државне цензуре, али ту је нова претња - дивљи капитализам, медијске манипулације и виртуелна стварност.
Ту на сцену ступа Виктор Пељевин, писац који се чита као мешавина Филипа К. Дика и Достојевског.
У књигама као што су "Омон Ра" и "Generation P", Пељевин предвиђа свет лажних вести, где се политичари и стварност креирају у маркетиншким агенцијама и компјутерским симулацијама - свет који ми, на глобалном нивоу, данас и те како живимо.
С друге стране, аутори попут Сергеја Лукјаненка (циклус ''Ноћна стража'') доказали су да модерна руска урбана фантастика може без проблема да парира холивудским и западним бестселерима, поставши глобални хит.
Ново доба, нова пророчанства
Руска књижевност није престала да гледа у будућност. Савремени аутори попут Владимира Сорокина у роману "Дан опричника" застрашујуће прецизно предвиђају неофеудалну будућност Русије (и света), где се висока технологија спаја са средњовековном суровошћу и изолацијом. Са друге стране, Дмитриј Глуховски је са својим глобалним хитом "Метро 2033" приближио пост-апокалиптичну визију будућности млађим генерацијама, показујући како људска природа остаје иста чак и када човечанство спадне на преживљавање у тунелима подземне железнице.
На крају, шта нам говоре ове књиге? Док западни писци будућност често виде кроз призму контроле информација и конзумеризма, руски и совјетски визионари су увек постављали теже питање: "Шта ће се догодити са људском душом?"
Можда је време да српска читалачка публика, поред Орвела и Хакслија, на својим полицама направи места и за оне који су будућност видели први, и који су је видели из једног другачијег, источног, али универзално људског угла. Јер, ако желимо да разумемо свет који долази, морамо читати писце који су га одавно преживели у својој машти.
Зашто је Орвел победио Бељајева у Србији и зашто Србија радије чита Орвела?
Питање које поставља сваки љубитељ руске фантастике у Београду: како је могуће да су наша деца у школама читала "1984" и "Врли нови свет", а да нико није чуо за "Маглину Андромеде"?
Постоји неколико разлога. Први: политичка симетрија. Орвелова дистопија је била оружје у Хладном рату. Запад ју је промовисао као антикомунистички манифест, а источноевропски дисиденти су је читали као тајни текст. У Србији, која је била на раскрсници блокова, Орвел је био политички коначно решење, књига која објашњава зашто је комунизам зло. Бељајев, који је писао о орбиталним станицама, није имао ту политичку употребну вредност.
Други разлог: жанровска асиметрија. Западна фантастика је била део mainstream културе - филмови, серије, стрипови. "1984" је имао филм "1984", "Врли нови свет" серије. Совјетска фантастика је била затворена у књижевност, без машине Холивуда за превођење у визуелни језик. Српски читалац је Орвела гледао пре него што га је прочитао, Бељајева је могао само да чита.
Трећи разлог: превод и доступност. Док су западни издавачи агресивно издавали своје класике на српском, совјетска фантастика је зависила од издавачких програма који су били спорадични и често идеолошки контролисани. "Авантуре Алисе" су преведене, али никада са маркетиншком кампањом која би их учинила културним феноменом.
Четврти разлог: психолошка привлачност страха. Дистопија продаје боље од утопије. Орвел нам говори шта нам прети, Бељајев шта нам се обећава. Страх је еволуционо јача емоција од наде. Српски читалац, који је живео кроз деведесете, можда је инстинктивно више веровао Орвелу.
Замјатин и Орвел: Зашто Србија зна за "Великог брата", али не и за "Добротвора"?
Олдос Хаксли ("Врли нови свет") и Џорџ Орвел су своје визије градили на Замјатиновим темељима. Па зашто је онда Орвел у Србији књижевно божанство, док је Замјатин познат само ужим академским круговима? Ако су Замјатин и Стругацки били толико генијални, зашто је просечном читаоцу у Србији прва асоцијација на визију будућности Орвелова "1984" или Хакслијев "Врли нови свет"? Зашто када у Србији данас кажете "тоталитаризам" или "дистопија", сваки средњошколац ће као из топа изговорити име Џорџа Орвела и његов роман "1984"?
А махом је непознато да Орвеловог ремек-дела највероватније не би ни било да пре њега није написан један руски роман. Одговор на ова питања лежи у пресеку геополитике, културне хегемоније и историјске неправде.
Прво, јавна је тајна (коју је и сам признао) да је Џорџ Орвел своју "1984" написао под снажним утицајем Замјатиновог романа "Ми". "Велики брат" је директан потомак Замјатиновог "Доброчинитеља". Међутим, Орвел је стварао на енглеском језику, у време Хладног рата, када је западном свету био потребан књижевни симбол антитоталитаризма који ће уперити прст у Москву. Орвелова књига је добила невероватну промоцију, ушла је у школске лектире широм Запада и постала део глобалне поп-културе (о чему сведочи и назив ријалити програма "Велики брат").
С друге стране, совјетски аутори су били жртве двоструког игнорисања. На Западу су често третирани као "нишна" (специфична) литература, док су у сопственој земљи били цензурисани, забрањивани или гурани на маргине јер се њихове пројекције будућности нису уклапале у званични државни оптимизам. Док је Запад током Хладног рата масовно промовисао и преводио Орвела као симбол антикомунизма (па је тако, преко енглеског језика и културне доминације, Орвел стигао и у југословенске и српске домове), Замјатин је био "дух".
Совјети га нису штампали јер је био неподобан, а Западу је било лакше да слави своје ауторе. Тако је читав један универзум бриљантне руске фантастике остао закључан у фиокама цензора.
Српска читалачка публика данас, иако традиционално окренута руским класицима попут Достојевског и Толстоја, када је у питању будућност и научна фантастика, подлеже утицају западне "меке моћи".
Холивудске екранизације, глобални маркетинг и доступност енглеске литературе учинили су да појмови попут "Орвеловског друштва" постану свакодневне фразе у српским медијима, док се појам "Замјатиновског друштва" никада није примио.
Зашто се данас враћати овим књигама?
Потреба за враћањем овим књигама данас намеће се јер су оне, упркос свим идеолошким ограничењима, сачувале нешто што западна фантастика губи: оптимизам маште. Када Бељајев пише о лету на Месец 1936.године, он то чини са вером да је то неизбежно.
Када Орвел пише о "Великом брату" 1949. године, он то чини са вером да је то неизбежно. Разлика је у томе шта сматрамо неизбежним.
У доба када нам вештачка интелигенција прети заменом, када климатске промене изазивају анксиозност, када будућност изгледа више као "Црно огледало" него као "Звездане стазе", совјетска фантастика нуди нешто радикално: веру да човечанство може, и да треба, да изгради бољи свет. Не зато што је то политички програм, већ зато што је то интелектуална навика , навика да маштамо о решењима, а не само о проблемима.
Али и упозорење: Јефремовљев "Час бика" нам говори да утопија може бити најопаснија дистопија од свих. Зато је најбоља лекција ове литературе, као и сваке добре фантастике, у балансу: маштати о звездама, али не заборавити да смо људи који гледају у њих.
Уместо закључка
Видовњаци вам нуде утеху, а астролози вам говоре оно што желите да чујете. Писци совјетске и руске фантастике нису нудили ни једно ни друго. Њихове пројекције будућности нису настајале из гледања у звезде, већ из храброг, често по живот опасног гледања у сопствену садашњост. Можда баш због тога што су своје визије плаћали прогонством, забранама и патњом, њихова пророчанства данас звуче тако болно истинито.
На крају, оправдано је поставити питање: да ли су ови писци само стварали уметност, или су нешто "видели"? Замјатин је 1921. описао тоталну државну контролу, надзор и брисање личности, деценијама пре него што су Гулаг и Стаљинов апарат постали познати светском мишљењу. Браћа Стругацки ''случајно" су замислили радиоактивну Зону и невидљиве последице туђинске посете, а Чернобиљ се десио 15 година касније. Булгаков је написао роман о уметнику којем систем брише идентитет, а сам је живео ту судбину. Пре него што је постојао Орвел, постојао је Замјатин. Руска научна фантастика одувек је служила као огледало немирне историје те нације, нудећи дубок увид у друштвене структуре, филозофске дилеме и људску природу.
Писци нису видовњаци у мистичном смислу. Они су нешто опасније: они пажљиво гледају садашњост, и из ње извлаче логичне закључке о томе шта долази. Совјетски и руски аутори ту лекцију нису учили у мирним временима, него у временима у којима је свака погрешна реч могла да кошта главе. Можда управо зато, јер су писали са тако великим ризиком, њихова пророчанства звуче тако истинито.
Литература о будућности никада није само о будућности, на крају крајева, она никада не говори о сутрашњици Она је увек, у дубини, о садашњости коју не смемо да видимо, и о смелости оних ретких који су на то ипак одлучили да погледају. Она је увек упозорење о ономе што нам се дешава данас – само ако имамо храбрости да, попут ових писаца, отворимо очи.
Live
