Матија Бећковић поводом добијања Пушкинове медаље: Срби су постојање оправдали својом поезијом

Свет је за српску поезију сазнао најпре преко Пушкина. Он је међу првима говорио да смо песнички народ и да нам је некако више стало до поезије него до нас самих, рекао је за Спутњик академик Матија Бећковић, добитник Пушкинове медаље, признања које се додељује за животно дело.

"Пушкин се обрео у Бесарабији, где су биле српске избеглице после пропасти Првог српског устанка. Ту се срео са Карађорђевом породицом, са Јаковом Ненадовићем, са многим Србима о којима је слушао и писао. А опет, ми га помало убрајамо и међу своје. Гроф Сава Владиславић Рагузински, министар Петра Великог, поклонио је цару једног Пушкиновог претка кога је довео из Абисиније. Зато се у шали може рећи да је Пушкин мало и Србин", рекао је Бећковић.

Матији Бећковићу уручена Пушкинова медаља за животно дело, награђен и колумниста РТ Балкан

Осврнувши се на говор Достојевског о Пушкину у коме је објаснио зашто је Пушкин носилац највиших руских вредности, Бећковић је рекао да то није био само говор о књижевности. То је читав један политички и културни програм. Шта треба да буде Русија и руска култура. Достојевски је сматрао да је оличење те идеје управо Пушкин. Кад дођете у кућу Достојевског, видите Пушкина, поред Библије. Он је у свом делу сабрао сваки звук руског језика и народа. Зато је неупоредив.

"Имао сам срећу да будем у Пушкиновом дому у Петрограду. Тамо имате утисак да је велики песник баш тог дана издахнуо. Посетиоци улазе у папучама, а водич прича о његовим последњим данима. Када је рањен у двобоју, излазили су билтени о његовом здрављу. Чекали су их као што се данас чекају највеће вести. А када је објављено да је умро, речено је: 'Сунце наше поезије је зашло.' Срећом, није зашло. Из тог сунца родило се толико великих песника и тако велика поезија".

На коментар да често истиче да је поезија оно највредније што смо дали свету, Бећковић каже да смо "ми своје постојање оправдали својом поезијом".

"Нисмо имали много тога другог да покажемо свету. Кад је Гете читао српске народне песме, рекао је да народ који има такву поезију заслужује бољу историјску судбину и не заслужује да буде роб. То нису биле само песме, у њима је и наше памћење, наша историја. Наши јунаци за које историја можда не зна, али народ зна. Зна како су се звали, како су се облачили, где су погинули – браћа Југовићи, Милош Обилић, Страхињић бан… Нема те силе која може некоме доказати да то није истина. Ти песнички ликови за нас су често важнији од стварних личности".