Култура
"Часност и родољубије": Живот и заоставштина Илије М. Коларца
Илија Милосављевић Коларац дошао је у Београд са свега 30 пара, а сво богатство које је затим стекао завештао је српском народу
Причу о српским добротворима који су свој народ помагали у раном добу модерне српске државе немогуће је испричати без Илије Милосављевића Коларца.
Коларчева задужбина, која овог уторка прославља 145. година од оснивања, можда је најпознатија заоставштина чувеног српског филантропа, али не и једина. Илија М. Коларац се показао као талентован трговац који, како је својевремено писао, није знао "ни за глад, ни за жеђ, ни за сан када је требало радити и зарадити", али и као човек жељан знања решен да то знање што више рашири међу народом.
Од формалног образовања, међутим, Коларац је завршио само основну школу у родним Коларима у близини Смедерева. У месту где је рођен 1800. године, Коларац проводи тек нешто више од деценије. Његов отац, абаџија Милосав, са породицом се сели у Банат по завршетку Првог српског устанка, у којем је мали Илија био рањен.
Од Колара до Пеште, и натраг у Србију
Након што је учење трговачког заната почео у Вршцу, 1817. године се сели у Београд, где ће се даље усавршавати, посебно под туторством трговца Милутина Радовановића.
"Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим две паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара", писао је Коларац о првим данима у новој престоници Кнежевине Србије.
Његова трговинска умешност убрзо постаје очигледна, а Коларац се 1827. године жени Радовановићевом ћерком Синђелијом и прву радњу отвара у Дубровачкој улици. Млади брачни пар ће се преселити у Панчево већ наредне године.
Док неки извори тврде да је одлука била подстакнута страхом од Кнеза Милоша, сам Коларац ово демантује у својим списима, где образлаже да је селидба у Панчево била искључиво мотивисана профитом који је могао да оствари у Аустроугарској.
Коларчево родољубље и просветитељски дух кристалисаће се у том периоду, и он, заједно са женом, постаје члан Матице српске 1854. Исте године финансира штампање књиге "Гроф Монте Кристо" Александра Диме, у преводу Милана Д. Рашића.
Након Синђелијине смрти у Пешти 1855, Коларац налаже да њено тело буде сахрањено у Београду, а он се враћа у српску престоницу наредне године.
"Часност, родољубије и полезна знања"
Наредни период Коларчевог живота биће обележен стицањем још већег богатства, захваљујући и трговини шалитром коју експлоатише у Ташмајданској пећини, интензивним добротворним радом, али и трвењем са властима.
Са војводом Томом Вучићем 1857. оснива Фонд за помињање оних који су изгинули за Oтаџбину, а на позив Светозара Милетића прилаже новац за оснивање Српске правне академије у Новом Саду. Исте године, Коларац оснива и Књижевни фонд, којим ће управљати Коста Цукић, а чији је члан био и Јосиф Панчић. За Књижевни фонд, који је до Првог светског рата издао 120 књига, годишње је издвајао 100 дуката за подршку књижевности и објављивање дела на српском језику која "часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру".
Због пријатељстава у круговима опозиционе интелектуалне елите, Коларац 1877. бива оптужен за учешће у Тополској буни и утамничен уз Јеврема Марковића и Аћима Чумића, иако није било доказа за његову кривицу.
Иако ће га кнез Милан убрзо помиловати, време које је провео у затвору непоправљиво нарушава његово здравље и он умире у Београду 18. октобра 1878. године.
"Ко би могао обрлатити онога звера од човека"
Годину дана пред смрт, Коларац израђује тестамент, а како он и Синђелија нису имали деце, одлучује да целокупно имање остави српском народу.
Доделио је 10.000 дуката Књижевном фонду, са циљем да помогне "људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати". Фонд је такође био задужен да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима, али и да помаже објављивање дела заслужних Срба "са оне стране" — оних који су живели ван територија тадашње Кнежевине.
Књиге чије је објављивање помагао Фонд морале су да буду штампане ћирилицом.
Наложио је и да се од остатка имања оснује Фонд за подизање српског универзитета, који ће се звати Универзитет Илије М. Коларца, а основној школи у Коларима оставио је 200 дуката "да се помажу добри, сиромашни ученици".
Коларчев ће тестамент, међутим, покушати да оспоре његове две братанице, у чему су их подржале тадашње власти, у намери да га представе као "партијско-демонстративну ствар" и "опасност за државу и монархију".
Тврдње да је Коларац "обрлаћен и принуђен" да имовину остави народу демантовао је адвокат Марко Стојановић, који је тестамент саставио.
"Питам се ко би могао обрлатити онога звера од човека, какав је био покојни Коларац? Ја не верујем уопште да је он икада ишта икоме веровао. Уосталом, како се час може тврдити да је његов тестамент писао један сенилни старац, а час бедник који је морао да потпише оно што му је поднесено?… Него, тај тестамент се не свиди либералној партији, која је на власти (и која никакве везе нема са тим својим именом), али се свиди конзервативцима (које се име неправедно пришива напредним људима), а Коларац није био либерал, него конзервативац…", оценио је Стојановић.
Касациони суд је Коларчев тестамент ипак прогласио правно ваљаним.
Здање Коларчеве задужбине коначно ће бити подигнуто 1932, према пројекту архитекте Петра Бајаловића, са Великом двораном која и данас важи за најпригоднију за потребе музичких извођења у Београду.
Коларчев народни универзитет, са циљем "да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима", отворен је 9. октобра исте године за људе из различитих друштвених слојева, нивоа образовања и узраста, са намером да образовање омогући онима којима животне околности нису омогућиле редовно школовање.
