Култура
РТ Балкан у Ташмајданској пећини на пројекцији филма "Проверено, нема мина"
Пројекцију поводом 79. годишњице ослобођења Београда уприличио је Руски дом у сарадњи са Јавним предузећем "Београдска тврђава", и то у некадашњем бункеру генерал-пуковника "Луфтвафе" Александра фон Лера
Након целодневне игре мачке и миша, коначно је у тунелима београдске канализације пронашао преосталу шаку нациста која је измакла напорима Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије. Поручник Раде отклања осигурач на ручној гранати, гранату прислања на механизам за регулисање водостаја, али руку не повлачи.
Чује се експлозија, нацисте односи бујица воде, а у делу београдског подземља које са местом кобног обрачуна одваја неколико километара — али и много деценија — публика громким аплаузом поздравља завршетак пројекције филма "Проверено, нема мина".
Пројекцију југословенско-совјетске реализације у режији Здравка Велимировића и Јурија Лисенка уприличио је поводом 79. годишњице ослобођења Београда Руски дом у сарадњи са Јавним предузећем "Београдска тврђава", и то у делу Ташмајданске пећине који је некада служио као бункер генерал-пуковника "Луфтвафе" Александра фон Лера.
Др Видоје Голубовић, дописни члан Руске академије природних наука и један од аутора књиге "Београд испод Београда" напомиње да у пећини, из које се вадио камен за београдске бедеме и путеве још у "римско доба", а у којој је шалитру за производњу барута експлоатисао чувени српски трговац и добротвор Илија М. Коларац, окупатори 1941. године граде кризни штаб површине од око хиљаду квадратних метара.
О архитекти који је штаб пројектовао се зна мало, осим да је био чешки заточеник.
По уласку у просторију која је служила као командна сала, посетиоца запахне хладан и влажан пећински ваздух. Раскриљени црни орао Трећег Рајха из уводне шпице филма "Проверено, нема мина", пројектован на зиду супротно од улаза, машту наводи на замишљање грозничавих окупатора како преко 140 телефонских прикључака, колико их је било у суседној официрској соби, покушавају да се координишу усред сазнања о надолазећим ослободиоцима.
Поред тога што упечатљиво приказује догађаје обесмрћене и у графитима по којима носи име, а који се и даље могу наћи на појединим београдским зградама, сâм филм посебно је занимљив као приказ сусрета двеју култура, које, иако по много чему значајно различите, суштински препознају нешто сродно једна у другој.
Тако југословенски и совјетски протагонисти често једни са другима деле своја искуства, трауме и наде. Свако на свом језику, али уз скоро потпуно разумевање; Аљоша заводи београдске девојке свирајући руске песме на хармоници, а Бранко Плеша (Раде) и Олга Лисенко (Оља) савршено дочаравају платонску везу двоје младих људи који су заједно и стоички прошли кроз пакао рата.
Одмах по почетку филма овај "судар светова" оличен је у дирљивом сусрету двојице дечака — малог Бошка који је претходне године преживљавао на улциама Београда, и Шакена, једва нешто старијег казахстанског црвеноармејца — који прво комуницирају звиждаљкама, да би убрзо предах од рата нашли у игри кликера.
"А зашто се то не слави?"
По завршетку пројекције, аутор ове репортаже игром случаја био је уплетен у покушај споразумевања између знатижељног Европљанина непознатог порекла и чувара који покушава да му објасни да је пројекција затвореног типа и да је већ готова.
Након што је сазнао шта је Ташмајданска пећина, због чега је значајна, као и то да је пројекцијом филма у петак вече обележена 79. годишњица од ослобођења Београда, "Швеђанин" (како га је чувар назвао) збуњено је упитао: "А зашто се то не слави? Где су журке?"
Иако је питање знатижељног странца уобличено потпуним непознавањем српске и југословенске историје и српског семиотичког света, у истом се правцу недавно осврнуо писац Мухарем Баздуљ.
"Чак и ако се одбаци свака југоносталгија и свака сентименталност према комунизму, Србија и српска јавност морали би имати позитивнији и поноснији став према партизанима и партизанском покрету. Ту се уосталом може доста научити од Руса", пише Баздуљ у колумни за РТ Балкан.
Упитан за коментар о руском и српском искуству мирења са тековинама историје из периода који се по много чему вредносно и практично разликују од данашњице, директор руског дома Евгениј Баранов каже да је и у Русији било огорчености, али додаје да је код Руса, вероватно због различитих околности распада СССР и СФРЈ, субјективни осећај историјске дистанце јачи.
"Сваки народ мора да схвати да је његова историја ланац који нити можете, нити треба да сечете. Јер, чим га пресечете, то је крај приче", сликовито објашњава Баранов.
Пројекција за ширу јавност планирана је 23. октобра, у 19 часова у Руском дому у Београду.
