Рат и мир на великом платну: Како су САД и Русија водиле пропагандни рат на филму

Идеолошка конфронтација САД и СССР-а почела је да се примећује у биоскопима у првој половини 20. века. Почетком Хладног рата, улога биоскопа на пропагандном фронту постала је пресудна.

Погледајмо како су односи Русије и САД утицали на кинематографију обеју земаља, те како је филм помагао и одржавао њихов сукоб. 

Хладни рат у биоскопу

Још у предратним годинама, совјетска кинематографија је обиловала шпијунским филмовима у којима су одређене обавештајне групе покушавале да саботирају планове СССР-а за изградњу комунизма.

Међутим, пошто је младој држави сметао капитализам уопште, националност шпијуна није била важна – свако је могао да буде негативац.

На пример, у филму "Четири и пет" из 1924. године, совјетски пилот се бори против пет шпијуна који желе да открију важан војни изум. Филм не улази у детаље нити говори одакле су шпијуни, али је сваком гледаоцу било јасно да је реч о агентима западног капитализма.

Иако се шпијунски жанр такође активно развијао у САД, филмови тог типа били су искључиво за забаву и нису носили никакав озбиљан политички призвук.

Међутим, све се променило после Другог светског рата, када се свет поделио на два табора. САД су почеле да се боре против СССР-а за глобални утицај, а Холивуд је – пошто је добио прецизно одређеног непријатеља – врло брзо почео да снима филмове са хладноратовском тематиком.

Први филм који се директно бавио Хладним ратом био је "Гвоздена завеса" из 1948. године. Заснован је на мемоарима совјетског агента Војне обавештајне службе Русије (ГРУ) Игора Гузенка, који је радио као криптограф у амбасади СССР-а у Канади.

Три дана након завршетка Другог светског рата, 5. септембра 1945, Гузенко је украо документа са информацијама од совјетских агената и предао их канадској страни у замену за азил.

Занимљиво је да је "Гвоздена завеса" у то време критикована у САД. Критичар "Њујорк тајмса" назвао је филм провокативним и изразио забринутост због тога што је Холивуд одлучио да се укључи у Хладни рат.

Није изненађујуће да је реакција совјетске стране била иста, али је била отвореније изражена.

Филм је, такође, изазвао скандал у свету класичне музике, будући да су коришћена дела Дмитрија Шостаковича, Сергеја Прокофјева и Арама Хачатурјана.

Шостакович је чак поднео тужбу њујоршком суду ради заштите ауторских права, али је суд то одбио, будући да је по совјетском закону музика композитора била национално благо.

Након "Гвоздене завесе" која је упркос критикама била популарна, Холивуд је престао да обиграва око теме и почео је редовно да снима филмове о Хладном рату и совјетским шпијунима. 

Совјетски одговор

Интересантно је да совјетски одговор није био пропорционалан.

Филмски ствараоци нису директно именовали ЦИА и друге америчке обавештајне агенције. Такође треба имати у виду да је тада тек изашла из Великог отаџбинског рата, тако да је значајан део филмова шпијунског жанра био о борби против фашиста.

Совјетска кинематографија произвела је неколико изванредних шпијунских филмова, попут "Седамнаест тренутака пролећа", "Штит и мач", "Варијанта Омега", "Тајни агент" и друге.

Међутим, било је простора и за савремену агенду. Тако се 1950. године на совјетским великим платнима појавила "Завера осуђених" – о плану западних специјалних служби да елиминишу премијера једне источноевропске републике и СССР-у који прискаче у помоћ младим комунистима.

"Тајна мисија", објављена исте године, редак је случај у ком се совјетска обавештајна служба, уместо некој општој слици западних шпијуна, директно супротставља америчким колегама.

"Тајна мисија" се одвија у последњим данима рата. Совјетски обавештајци добијају информације да ће ЦИА водити тајне преговоре са Трећим рајхом о предаји Западног фронта – што, наравно, узнемирава совјетско руководство.

СССР даје двојици агената задатак да открију шта САД захтевају од Немачке и како ће то утицати на Совјетски Савез.

Ипак, таквих случајева је у историји совјетске кинематографије било је врло мало.

Антагонисти су по правилу били неки "западни обавештајци", чије су планове протагонисти осујетили, углавном због супериорности идеја интернационализма, колективизма и социјализма.

Холивуд је био много прецизнији, па је чак и филм о Џејмсу Бонду из 1963. "Из Русије с љубављу" био у потпуности посвећен обрачуну са КГБ-ом.

Међутим, међу америчким филмским ствараоцима није владало једноумље, па су у САД снимани и приказивани и сатирични филмови који осуђују Хладни рат.

Пропаганда мира и рата

Ремек дело Стенлија Кјубрика из 1964. године "Др. Стрејнџлав, или Како сам научио да престанем да бринем и заволео бомбу", један је од најпрепознатљивијих примера америчке антиратне кинематографије.

Филм је био Кјубриков одговор на Кубанску ракетну кризу, која је потресла цео свет годину дана раније, када је планета била на ивици оружаног нуклеарног сукоба.

Неопходно је одати признање Кјубрику, који је као основу за филм узео књигу "Црвена узбуна" америчког писца Питера Џорџа у коме су Американци недвосмислени протагонисти, а Совјети антагонисти. Кјубрик је пропагандну књигу претворио у антиратни манифест, представљајући моћнике у свакој држави као психопате које уживају у нуклеарном оружју.

Пажњу заслужује и комедија Нормана Џевисона "Долазе Руси, Руси долазе" премијерно приказана 1966. године.

Филм отворено исмева панику која лако обузима становнике малих америчких градова. Заплет почиње совјетском подморницом која се насукала на обалама Масачусетса. Руски морнари се искрцавају да пронађу опрему за ослобађање подморнице из плићака. Препознавши да су морнари Совјети, Американци падају у незамисливу панику. Џевисон је снимио духовиту комедију апсурда и добио признање од америчких колега – филм је био номинован за четири Оскара.

Није случајно што су два тако важна антиратна филма изашла након уплитања Америке у сукоб у Вијетнаму.

Вијетнамски рат је у великој мери променио расположење у америчком друштву, а прикази шпијуна у којима фантастични агенти ЦИА спасавају свет од злих агената КГБ-а, постепено су почели да излазе из моде.

У то време, америчка влада је покушавала да утиче на јавно мњење у корист рата, али безуспешно.

Године 1968. објављене су "Зелене беретке", у којима новинар стиже у базу у Јужном Вијетнаму и преиспитује улогу САД у сукобу, али на крају схвата потребу да америчке трупе учествују и том рату. Филму није помогло ни то што је у њему глумио  легендарни херој вестерна Џон Вејн. Критичари су исмевали очигледну ратну пропаганду, како у остатку света тако и у Америци. 

Крај хладног рата

Привремено примирје на хладноратовском фронту потрајало је до средине 80-их, када је дошло до кризе у СССР-у након смрти генералног секретара Леонида Брежњева.

Промена три генерална секретара за три године није могла да не утиче на економску и политичку стабилност Совјетског Савеза, а ту чињеницу су искористили холивудски филмски ствараоци. 

Када су Михаил Горбачов и Роналд Реган почели да смирују тензије, у Холивуду је постало модерно снимање филмова који заговарају пријатељство суперсила и приказују "добре Русе".

"Роки 4", "Црвена врућина" и "Црвени шкорпион" носе мирољубиву поруку и заговарају окончање Хладног рата.

Али, као се каже, ђаво је у детаљима. Амерички филмски ствараоци користили су нове методе за приказивање совјетских грађана. Руси су у америчким филмовима приказивани као просте, малоумне будале. Тако је гледаоцу усађена идеја да би америчка победа у Хладном рату била од користи не само САД, већ и сиромашном, застрашеном, осиромашеном совјетском народу.

Посебно се издваја филм "Црвена зора" из 1984. у режији Џона Милијуса. Совјетске трупе у филму нападају Америку и граде кампове за преваспитање грађана САД.

Амерички средњошколци формирају герилску групу да се супротставе освајачима. Данас се "Црвена зора" посматра као "кемп" комедија Томија Вајзоа "Соба" – филм је толико лош да је добар. Такође је вредно напоменути да су у филму глумили млади Патрик Свејзи, Чарли Шин и будућа звезда филма "Повратак у будућност" Лија Томпсон.

Иствремено, у СССР-у се расположење у биоскопу полако мењало. Године 1986.у биоскопе је стигао "Крај операције Резидент" – последњи део шпијунске тетралогије о борби совјетских и западних специјалних служби, која је почела далеке 1968.

Године 1987. појавио се филм "Загон" у коме су се совјетски агенти супротстављали оперативцима ЦИА око ископавања стратешки важног минерала. Могуће је да је "Загон" ставио тачку на совјетске филмове о Хладном рату.

Након његове премијере, совјетски филмски ствараоци се више нису дотицали ове теме све до распада СССР-а.

Нова рунда

Деведесете и почетак 2000-их су се испоставиле као најмирније у кинематографској конфронтацији Русије и САД.

Стабилан однос земаља није дао повода за оштре или актуелне заплете.

Чак ни НАТО бомбардовање Југославије није успело да покрене нови круг, иако односи после 1999. године више никада нису били исти.

Све се драматично променило после 2014. године, одлуком Крима да се поново прикључи Русији.

Руски филмски ствараоци нису чекали нове америчке шпијунске филмове о обрачунима са ЦИА и другим специјалним службама, већ су одмах почели да снимају филмове и ТВ серије у овом жанру.

Већ 2014. године изашао је филм "Душа шпијуна", који је адаптација романа совјетског обавештајца Михаила Љубимова.

У причи, руски обавештајац покушава да уђе у траг кртици у Енглеској која ради за америчке специјалне службе.

Године 2019. изашла је серија "Шпијун број 1" – о томе како су ЦИА и ФБИ покушали да открију руског обавештајног агента почетком 90-их, док је руска страна покушавала да га заштити.

Холивуд није много заостајао за руским колегама. Године 2014. премијерно је приказан филм "Дете 44" са Томом Хардијем у главној улози, који је првобитно био криминалистички трилер о хапшењу манијака у СССР-у 1953. године.

Филм није добио дозволу за приказивање у Русији и испоставило се да је био промашај и у САД. Чак су и амерички критичари филм назвали "покушајем да се оживи стара школа хладноратовске пропаганде".

Године 2018. изашао је "Црвени врабац" са Џенифер Лоренс у главној улози, и иако није добио високе оцене критичара, био је повољније примљен код публике. Следеће године су се у трећој сезони веома популарне "Нетфликсове" серије "Стрејнџер тингс", догађаји су се у потпуности вртели око тајних совјетских база у САД.

Сезона је била добро прихваћена – а критичари су се уздржали да је не назову пропагандом јер су креатори пожурили да увере све да је реч о хладноратовској сатири, са догађајима који су се одиграли 1985. године.

Данас је трка на великом платну између Холивуда и руске филмске индустрије у пуном јеку.

Ово није ни добро ни лоше.

На крају дана, произвођач покушава да створи производ који ће гледалац купити, а гледалац тражи оно што га сада занима.

Руско-амерички односи су последњих година постали једна од главних тема на дневном реду обе земље. Узмите само пример свеприсутних "руских хакера", који су наводно помогли Доналду Трампу да победи на председничким изборима 2016.

Потражња ствара понуду, а овог правила се придржавају филмски ствараоци из обе земље.

Аутор текста је Дмитриј Кузмин, руски филмски критичар и сарадник једног од највећих стриминг сервиса у Русији.