Култура
Сећање на Катарину Ивановић: Прва жена академик, сликарка нове и самосвесне Србије
Сликарка је позната по аутопортретима, портретима и великим историјским композицијама, као што је "Освајање Београда 1806", на којој је, између осталог, приказана жена која потеже оружје, што је први приказ жене борца у српском сликарству
Катарина Ивановић је, поред Мине Караџић и Полексије Тодоровић, била једна од три српске сликарке које су дубоко обележиле 19. век. Рођена је 1811. године, у мађарском граду Веспрему, у тадашњој Хабзбуршкој монархији.
Значајан део живота провела је у Секешфехервару, древној краљевској престоници, чије име значи "Бели замак са престолом". Међу Србима у Уграској, овај "престони град" био је познат под именом Столни Београд.
Пре 144 године, 13. јуна 1876, сликарка Ивановићева је примљена у Српско учено друштво, које представља претечу Српске академије наука и уметности.
Ивановићева је, како бележе историчари уметности, била прва жена у српској уметности која је насликала историјску композицију и први портрет друге жене.
Сликарски опус Катарине Ивановић није обиман, али га карактерише специфичан ауторски израз, исказан кроз портрете, слике свакодневнице, историјске композиције и мртву природу.
Укупно је познато 48 њених дела, од којих је само 38 сачувано, док је десет изгубљено и познато само посредно.
Лице нове и самосвесне Србије
Ивановићева је нарочито позната по аутопортретима. Чувен је њен аутопортрет насликан 1835. године у Бечу, који приказује лепу, младу и самосвесну жену, која самоуверено гледа у посматрача. Портрет, који је касније изложен на бечкој Академији, приказује не само младу и самосвесну уметницу, већ и лице нове Србије, сасвим различито од представа из тог доба, које су гајене у царском Бечу.
Осим чувеног аутопортрета, током студија у Бечу насликала је и "Српског Омира" (Хомера): слепог старца гуслара, кога слушају два Србина и једна Српкиња.
Посебно област њених интересовања су велике историјске композиције. "Освајање Београда 1806" је прва историјска композиција у Србији коју је насликала једна жена.
У центру слике је Узун Мирко Апостоловић, легендарни српски вођа из Првог и Другог српског устанка, један од ослободилаца Београда који је са својом четом први ушао у град преко Сава капије.
Уз Узун Мирка, на композицији је представљен велики број ликова, Срба и Турака, у сценама борбе. Међу њима се посебно издваја лик жене која потеже оружје, што је, уједно, први приказ жене борца у српском сликарству.
Сликарка, патриота, добротвор
Катарина Ивановић није савршено познавала српски језик, али је била велики патриота и добротвор.
Још као дете, показивала је склоност ка сликарству. Сликарство је најпре учила у Пешти, у атељеу Јожега Пешког. Касније, после смрти родитеља, постаје штићеница познатог мецене, мађарске грофице Чаки.
Године 1835. године уписује се и на женско одељење Бечке уметничке академије, а потом путује у Холандију, Италију и у "град светлости", Париз.
На ликовну сцену Катарина Ивановић је ушла са свега 25 година, када је, као млада жена, добила одличне ликовне критике.
Срби који су живели у Аустрији и Угарској су Катарину Ивановић ускоро прогласили за "националну хероину".
На позив писца Симе Милутиновића Сарајлије, 1846. године долази у Београд, где као његов гост остаје годину дана. Сима Милутиновић био је учитељ Петра Другог Петровића Његоша. Године 1836, Милутиновић ће јој, као "честитој и надобичној љубитељки краснога знања", посветити спев "Тројесестарство".
Неки историчари пишу о "великим симпатијама" или "љубави" између двоје уметника. Катарина Ивановић се појављује и у списку претплатника Сарајлијине књиге о историји Србије из 1837. године, као "ображарка" (портретиста).
Током боравка у Симином дому, Катарина слика портрет Милутиновића Сарајлије, који критичари сврставају међу њене најуспешније портрете.
Катарина Ивановић није дуго боравила у Београду. Најпре одлази у Загреб, потом у Пешту, где је проживела 30 година.
Народни музеј из Будимпеште откупио је њен портрет цара Фердинанда, а збирка њених цртежа налази се и у збирци Царске уметничке академије у Бечу.
"Ја, којој су дани избројани, задовољна умирем"
Пред крај живота, враћа се у Столни Београд.
Преминула је 22. септембра 1882. године. Три године пре смрти поклонила је Народном музеју у Београду 15 својих слика. Катарина Ивановић је обезбедила тестаментом и хиљаду форинти за одржавање збирке.
У писму написаном пред крај живота, обратила се сународницима: "Ја, којој су дани избројани, задовољно умирем, а вами, господо моја за људство, за род мили, за увеличавање љубљене домовине ваше, дуг и срећан живот желећи, и вечну хвалу вам за дично ми одликовање…"
Друштво пријатеља Народног музеја затражило је да се њени посмртни остаци пренесу у Београд, што је учињено 1967. године. Сахрањена је на Новом гробљу, у Алеји народних хероја.
Петнаест слика Катарине Ивановић, укључујући и два аутопортета, данас се чувају се у Народном музеју у Београду, а портрет Анке Ненадовић налази се у Галерији Матице српске у Новом Саду.
