Друштво
Како је настала руска дача: Од царског поклона до омиљеног места за бег из града
Од царског дара до мале куће са баштом – историја руске даче крије много више од приче о викендици. Она открива како су живели руски племићи, зашто су читави градови лети остајали празни и због чега је дача и данас један од симбола Русије.
Жеља да се током лета побегне из загушљивог града у природу постојала је одувек. Племићка имања често су се налазила у удаљеним губернијама, па су њихови власници могли да напусте престоницу само на дуже време. Неки су летње месеце проводили чак и у иностранству, бежећи од градских врућина.
Управо зато је Петар I почео својим најближим сарадницима да поклања земљу у близини Санкт Петербурга, како не би одлазили предалеко и како би по потреби могли брзо да се врате у престоницу. Ову праксу касније је наставила и Катарина Велика.
Феномен даче јединствен је у свету. За разлику од европских вила за одмор, руска дача није настала као место за уживање, већ као царски дар. И сама реч "дача" потиче од глагола "дати". Према етимолошким речницима, првобитно је означавала "земљу коју је владар поклонио".
Поседовање даче било је привилегија највише аристократије. Израз "живи на дачи" био је готово синоним за богатство, племићко порекло, углед и висок друштвени положај.
Како је изгледао живот на племићким дачама
По чему се дача разликовала од племићког имања? Највећа разлика била је у намени.
Племићко имање представљало је самостално домаћинство са њивама, стоком, баштама, пластеницима, радионицама и кметовима, а касније најамним радницима. Било је намењено животу током целе године, често је представљало породично наследство и доносило приход.
Дача је, с друге стране, била искључиво летња кућа ван града, без пољопривредног газдинства. Снабдевање је у потпуности зависило од града, могла је да се издаје током летњих месеци и служила је искључиво за одмор и разоноду.
У многим књижевним делима 18. и 19. века живот на дачи често је описиван као досадан. Ипак, управо је та наглашена беспосленост представљала суштину летовања.
Главно место окупљања у дачним насељима 19. века била је железничка станица са малим бифеом. Возови су ретко саобраћали, па су вечерње шетње пероном временом су постале прави ритуал.
Поред станице се најчешће налазио јавни парк са плесним подијумом. Повремено је свирао оркестар, а управо ту су се склапала нова познанства, разговарало о новостима и договарали сусрети. Друге забаве готово да није било, па су их становници дача сами осмишљавали.
Тако се, на пример, на имању Пријутино, које је служило као летња резиденција породице Олењин, окупљао крем петербуршке интелигенције. Михаил Глинка је ту изводио своја дела, док је Александар Пушкин читао стихове и у албум Ане Олењине, ћерке домаћина, уписао чувену песму "Волео сам вас…".
Временом су се појавила и летња позоришта. Дачници су организовали прославе, возили бицикле, одлазили у шуму по бобице и печурке, а све што би сакупили предавали су послузи која је то припремала у кухињи. Суштина живота на дачи била је потпуно стапање са природом.
Како су племићка имања постала викенд-насеља
Крајем 19. века многа племићка имања запала су у кризу јер је њихово одржавање постало економски неисплативо. После укидања кметства многи земљопоседници су банкротирали.
Власници су почели да продају своје куће као летњиковце, док су паркови и баште претварани у јавна шеталишта. Тај болан процес растанка са породичним имањима овековечио је Антон Чехов у драми "Вишњик".
Ипак, било је и оних који су се успешно прилагодили новим околностима. На земљишту некадашњих племићких имања почеле су да се граде мале куће за издавање, па су од једног имања временом настајала читава насеља.
Развој железнице и саобраћаја омогућио је да боравак ван града постане доступан и средњем сталежу.
Иако је идеја и жеља Петра Великог била да племство остане близу престонице, током лета су градови ипак остајали полупразни. Трговци, апотекари, занатлије, па чак и ситни чиновници напуштали су своје радње и канцеларије како би лето провели у природи.
Због тога се у шали говорило да се пословна година у Русији своди на десет месеци.
Не само одмор: Како су сиромашни зарађивали од богатих дачника
У то време, 19. и почетком 20. века само су најбогатији могли да приуште и градски стан и дачу. Док су супруге, деца и послуга лето проводили на селу, главе породица остајале су у граду због посла и долазиле само викендом.
За сиромашније грађане сезона дача била је прилика за зараду. Кочијаши су превозили намештај, жене су радиле као куварице, дадиље и собарице, а продавци су свакодневно обилазили даче нудећи хлеб, месо, рибу, поврће, цвеће и сладолед. Појављивали су се и улични свирачи, гатаре и луткарске представе које су забављале децу.
Совјетске даче и чувених шест ари
После Октобарске револуције 1917. године приватне даче су национализоване и добиле нову намену – многе су претворене у школе, домове или друге јавне установе. Ипак, сама идеја даче није нестала. У Совјетском Савезу она је постала симбол породичног врта и места за одмор.
Држава је запосленима додељивала плацеве, а временом је стандард постала парцела од шест ари, позната милионима совјетских грађана. Док су обични људи добијали скромне дрвене кућице, партијски функционери користили су простране даче са великим имањима, често у затвореним насељима.
Савремени трендови: Повратак старим дачама
Последњих година у Русији је све популарнија куповина старих, запуштених дача које власници сами обнављају. За многе је то јефтинија алтернатива стану у граду, али и прилика да побегну од стреса, загађења и брзог начина живота. Цео процес често бележе на друштвеним мрежама, где размењују искуства и савете са другим љубитељима дача.
Live
