Све цвеће јула: Витебск и Белорусија славе живот и памте прошлост (ФОТО)

Већ по изласку из импозантне железничке станице, изграђене у стилу совјетског неокласицизма, посетилац стиче први утисак о томе колико снажно "Славјански базар" тих дана обликује град. Улица Кирова, која од станице води према историјском центру удаљеном нешто мање од два километра, с обе стране је оивичена густо нанизаним тезгама. На њима се продају квалитетна одећа од лана, белоруске рукотворине, као и шашлик и други локални специјалитети.

На крају улице, Кировски мост води преко Западне Двине. Његова ограда украшена је пажљиво негованим цветним аранжманима. Са друге стране пут се наставља према историјском језгру града.

Витебск у знаку "Славјанског базара"

Датум је 15. јул 2026. Тек следеће вечери белоруски председник Александар Лукашенко званично ће отворити 35. издање "Славјанског базара". Фестивал је, међутим, већ увелико почео. У Витебску се одржавају изложбе, позоришне представе и концерти.

Те вечери Олег Газманов наступа пред препуним гледалиштем. Он је нека врста руског Бруса Спрингстина – барем када је реч о дужини каријере, енергичним наступима и склоности ка химничним песмама. Једна од његових најпознатијих песама је "Сделан в СССР" ("Направљен у СССР-у"):

"Я рожден в Советском Союзе, сделан я в СССР"

("Рођен сам у Совјетском Савезу, направљен сам у СССР-у").

Песма призива заједничко порекло људи из различитих република некада заједничке државе. Преноси осећај културне припадности који надилази данашње границе и тиме прилично прецизно погађа саму филозофију фестивала.

На званичном отварању следеће вечери председник Александар Лукашенко настанак фестивала смешта у историјски контекст. Идеја се, каже, родила 1992. године, "када се наш свет променио", а људима, како је то формулисао, "благо речено, није било до песме".

"Славјански базар" требало је да политичким и друштвеним потресима тих година супротстави снагу културе која повезује.

Летњи амфитеатар пружа импресивну кулису. Под његовим широко закривљеним кровом, дупке пуне трибине стрмо се уздижу с обе стране бине. Иако се налази у самом центру Витебска, амфитеатар са више од 6.000 места на неколико сати делује као засебан мали град.

Публику у готово потпуно испуњеном амфитеатру најпре поздрављају на три језика: белоруском, руском и украјинском. Украјински део води новинарка Дијана Панченко, која живи изван своје домовине и због залагања за преговарачко решење рата не може да се врати у Украјину.

После званичног дела следе око три сата музике, плеса и раскошно инсценираних тачака, уз наступе познатих уметника из Белорусије и Русије.

Ни после свечаног отварања Витебск се не смирује. Уличице старог града све до раних јутарњих сати препуне су оних који још не намеравају кући. Сликари нуде своја платна, док улични музичари тихо свирају меланхоличне песме легендарне совјетске рок-групе Кино. Витебск се с разлогом – и независно од "Славјанског базара" – сматра једним од најважнијих културних центара Белорусије.

Кафићи и ресторани пуни су до последњег места, а мирису шашлика, који се шири готово сваком улицом, тешко је одолети.

Иако се алкохол точи у изобиљу, нема ни урлања ни туча. Нико не тражи кавгу, нико не прља улицу – што се, нажалост, не може увек рећи за поједине британске госте ЕXIТ-а у Новом Саду или немачке туристе на Мајорци.

Витебск - град Марка Шагала

Сутрадан, на путу ка Кући-музеју Марка Шагала, светски познатог сликара рођеног у Витебску, губим се у тихим стамбеним улицама града. Две пензионерке које питам за пут не задовољавају се тиме да ми га објасне. Крећу са мном и прате ме све до куће-музеја, како би биле сигурне да ћу је пронаћи. Успут ми говоре да Белоруси воле мир и желе пријатељске односе са свим земљама.

Да сликарство у Витебску заузима посебно место, не изненађује. Својим живописним, сновитим сликама Шагал је најпре освојио Париз, а потом и читав свет уметности. Витебску је ипак остао привржен до краја живота. На његовим платнима град изнова оживљава – са дрвеним кућама, црквеним торњевима и данас готово несталим светом источноевропских Јевреја.

Град и данас чува успомену на свог најпознатијег сина. "Музеј Марка Шагала у Витебску" састоји се од Куће-музеја Марка Шагала, у којој је уметник провео детињство и младост, и Уметничког центра Марка Шагала са богатом збирком његових графичких радова. Током фестивала у Витебском уметничком музеју може се видети и једно од његових најпознатијих платана – "Над градом", позајмљено из московске Третјаковске галерије. На слици Шагал и његова будућа супруга Бела Розенфелд лебде изнад кућа Витебска, као да и сама љубав може да савлада гравитацију.

Између фестивала и сећања на рат

Ко, инспирисан Шагаловим сликама, крене траговима несталог јеврејског Витебска, неизбежно ће се суочити и са сећањем на нацистички рат истребљења против становништва Белорусије. Бројни плакати и спомен-плоче подсећају на убијене цивиле, погинуле војнике и отпор партизана.

Дан после отварања фестивала, Дани младих "Славјанског базара" почињу на Тргу победе полагањем цвећа крај споменика совјетским војницима и партизанима. Плоче подсећају на судбине белоруских жена које су се у редовима војске и партизана бориле против немачке окупације. На спомен-обележју уклесани су стихови из "Реквијема" совјетског песника Роберта Рождественског.

"Људи! Докле год срца куцају – памтите!

По коју је цену срећа извојевана – молим вас, памтите!"

У Витебску се утисци са концерата и изложби преплићу са гастрономским ужицима, али и са свеприсутним сећањем на рат и геноцид. Током Другог светског рата Белорусија је изгубила до трећине свог становништва.

После свих тих утисака, Парк културе и одмора "Фрунзе" у центру града пружа прилику да се мисли мало среде. Својим густо обраслим обалама уз Витбу он на посебно упечатљив начин наставља совјетску традицију пространо уређених градских простора за одмор. И током фестивала овде се одржавају мањи програми, али у парку има довољно тихих кутака да се човек накратко умири.

Најупечатљивије је бујно зеленило које испуњава читав парк. На појединим местима човек би готово могао да поверује да се налази на Фрушкој гори, а не у центру града са више од 350.000 становника. 

Србија и Белорусија на истој сцени - "Коло" и "Талака" у Витебску

Кад у Белорусији поменете да живите у Србији, људима се редовно озаре лица. Многи саговорници изненађујуће добро прате актуелна збивања у Србији. И тако, седамнаестог јула Србија доспева у средиште пажње и на сцени Витебске регионалне филхармоније. Тамо се сусрећу Национални ансамбл "Коло" и белоруски ансамбл игре, музике и песме "Талака".

Припреме за заједничко вече почињу месецима раније у Србији. У њима учествује и Дарја Исаковић, певачица пореклом из Белорусије која већ неколико година живи у Београду. Фестивалску химну први пут изводи на српском језику у оквиру фото-изложбе "Балкански ритам словенског срца", коју су организовали Амбасада Белорусије и београдска галерија "Аксиос".

"Талака" спаја мелодичне народне песме из различитих крајева Белорусије са меким, готово лебдећим покретима и живописним ношњама. Насупрот томе стоји ритмичка силина српске народне игре, са брзим корацима, снажним скоковима и наглим променама темпа. Што је музика бржа, то савршена усклађеност играча снажније долази до изражаја. Иза завесе Исаковић посматра колико пажљиво два ансамбла прате један другог и ван сцене. Белоруски играчи гледају брзи рад ногу српских колега, хватају поједине покрете у лету и покушавају да их понове. После сваког блока чланови ансамбала аплаудирају једни другима. Када се после финала завеса спусти, чини се да се сви разумеју само погледом. До тада су играчи научили и понеку реч језика својих колега.

На крају оба ансамбла заједно излазе на сцену. Придружује им се Исаковић. "Славјански базар" део је њеног живота још од детињства: некада је такмичење гледала на телевизији, касније је више пута долазила на фестивал, а сада, на његовом 35. издању, први пут и сама стоји на једној од фестивалских сцена. За овај заједнички наступ урадила је уметнички превод дела химне фестивала "Све цвеће јула" на српски. Пре тога са "Талаком" изводи песму "Полка беларускаја".

У финалу химна одјекује на белоруском, руском и српском језику, док играчи оба ансамбла заједно стоје на сцени. Публика их испраћа стојећим овацијама. За Исаковић наступ има и посебну личну важност: њена породица седи у публици. Њени родитељи у јулу славе 39. годишњицу брака и већ годинама је обележавају управо на фестивалу у Витебску.

На 35. Међународном такмичењу извођача забавне музике "Витебск 2026" српски културни простор има чак две представнице. Србију представља 25-годишња Исидора Митић, позната и као Дорра, која је пажњу јавности привукла учешћем у емисији "Пинкове звездице". Уна Шушница долази из Бањалуке и представља Босну и Херцеговину.

Такмичење траје две вечери. У првој рунди 19 учесника из тако различитих земаља као што су Аустралија, Кина, Италија, Казахстан и Мексико изводе по један светски хит. Друге вечери, у оквиру завршне свечаности фестивала, сваки од њих изводи по један "словенски хит", уз пратњу Председничког оркестра Републике Белорусије. Потом жири доноси одлуку.

Уни Шушници ово је већ друго учешће у Витебску. Још 2016, са 11 година, наступила је на дечјем такмичењу фестивала. Десет година касније допутовала је из Трста, где на конзерваторијуму студира виолончело. У Витебску на српском пева "Иза осмеха" Сање Вучић.

Филмови са евроазијског фестивала "Дијамантски лептир" ускоро у Србији

Исидора Митић одлучила се за "Љубав је само ријеч", захтевну баладу Здравка Чолића. Спор темпо и дуги мелодијски лукови остављају гласу мало простора да сакрије несигурност. Исидора уверљиво гради напетост од суздржаних строфа до снажне кулминације. Све у свему, стиче се утисак да је певачко умеће овде озбиљнији услов за учешће него што је то данас случај на Песми Евровизије.

О граду и дочеку домаћина Исидора има само речи хвале. Када људи из Србије истакну гостопримство неке друге земље, то има посебну тежину – јер се у гостопримство, на крају крајева, разумеју.

Џорџија Хелен Борг, која за Аустралију наступа под уметничким именом Максин, има свој сопствени недвосмислени став о тој теми. На питање да ли би Евровизија могла да буде њена следећа станица, одлучно одмахује главом. А зар не би можда баш она могла да је спасе?

"Нека се сами спасавају", одговара суво.

После званичне завршне свечаности остаје мало времена: воз за Минск полази рано ујутру. У праскозорје, при преласку моста преко Западне Двине, још једном се указују цветни аранжмани који су посетиоце дочекали по доласку.

Можда управо обиље зеленила и цвећа помаже да се "Славјански базар" и Витебск боље разумеју. Цвеће украшава јавни простор, дало је наслов фестивалској химни и полаже се на Тргу победе у знак сећања на мртве. У томе можда има нечега и од саме Белорусије: животна радост, вера у будућност и поштовање прошлости овде нису супротности. Заједно чине целину.