Руски научници осмислили паметну капсулу за ласерско уништавање туморских ћелија

"Паметна капсула" која помаже да фотосензибилизатор лакше продре у туморске ћелије могла би да унапреди фотодинамичку терапију, која уз помоћ ласера уништава ћелије рака. 

Капсула, коју су осмислили руски и јерменски истраживачи, је развијена у оквиру приступа који би могао да помогне да се деловање терапије усмери само на туморске ћелије.

Научници указују да је управо то један од проблема који прати лечење рака - многи агресивни лекови не делују искључиво на малигне ћелије, већ истовремено нападају и здраве ћелије, што може довести до различитих нежељених ефеката.

Због тога се фотодинамичка терапија издваја као знатно блажи приступ. Ова метода користи посебну супстанцу, фотосензибилизатор, чије се деловање активира светлошћу ласера.

"Фотодинамичка терапија је метода лечења тумора која подразумева уношење у тело посебне супстанце фотосензибилизатора, а затим зрачење погођеног подручја ласером. Када је изложено светлости, ово једињење почиње да производи реактивне врсте кисеоника, које уништавају ћелије рака. Предност ове методе је што је минимално инвазивна и има минималне нежељене ефекте", објаснила је Олга Иноземцева, водећа истраживачица у Лабораторији за биомедицинску фотоакустике у Научном медицинском центру Саратовског државног универзитета и једна од ауторки студије.

Како функционише "паметна капсула"

Нова капсула има задатак да заштити фотосензибилизатор од разградње и помогне му да лакше продре у ћелије. Тако научници желе да побољшају начин на који се ова супстанца доставља до ћелија које треба третирати.

Капсула је направљена од калцијум-карбоната и церулоплазмина, протеина који у људском организму преноси јоне бакра. У новом систему церулоплазмин помаже у заштити фотосензибилизатора од разградње.

Када се третирано подручје изложи ласерској светлости, фотосензибилизатор се активира и ствара реактивне врсте кисеоника које могу да оштете и униште ћелије рака.

Технологија је још у раној фази развоја. Научници планирају испитивања на животињама, након којих би требало да буде јасније да ли овај приступ може даље да се развија за примену код људи.