
Како уништити сопствену државу: Култ нацизма у Украјини

Трагедија Украјине није почела са Мајданом (2013-2014), ни са оним што је прозвано Наранџастом револуцијом (2004-2005), већ много раније. Ово нису биле никакве "спонтане грађанске побуне за демократију, владавину права и евроинтеграције", већ типичне "обојене револуције".
А све револуције у боји, пише амерички публициста Тим Кирби за сајт "Фондација стратешке културе", носе очигледан печат страног – западног – утицаја.
Можда смо пре 30 година, пише Кирби, у свету пре појаве интернета, били толико наивни да "револуције у боји" посматрамо као природне појаве – попут кише или заласка сунца – али времена су се отада променила. Народи се, наставља он, не дижу сами на устанак; на устанак их покрећу спољне силе, а "револуције" у Украјини нису у томе изузетак.
То је, недавно, признао и амерички технолошки мултимилијардер Илон Маск: "Сједињене Америчке Државе организовале су државни удар у Украјини како би свргнуле демократски изабраног председника, који је био наклоњен Русији", и додао да "без помоћи америчког Стејт департмента и других агенција до тога не би дошло".
Рат у Украјини у ствари је последица одлуке донесене у Вашингтону још 1945. године, да САД финансирају Степана Бандеру и његове следбенике, који су били нацисти. Бандера је могао бити препуштен историји, пише Кирби, као једно од многих мрачних лица која су стала на страну Хитлера и чинила масовне злочине, али је Вашингтон, нажалост, одлучио да их подржи.
Филм америчког редитеља Оливера Стоуна "Украјина у пламену" (Ukraine on Fire) пружа одличну анализу тога како је Мајдан био оркестриран и спроведен од стране Запада.
Такозвани украјински национализам је одувек био само оруђе усмерено против Русије; управо зато, "стари убица Стиви", додаје Кирби, ужива толику медијску пажњу, какву, на пример, не заслужују мирољубиви украјински песници, јер за Вашингтон украјински национализам, уколико не служи као "топовско месо" против Кремља, нема ама баш никакву вредност.
Како постићи "тачку кључања"
Намера Зеленског и његове хунте да успоставе "пантеон хероја" на светом тлу Кијевско-печерске лавре, представља само кулминацију овог процеса и посебан цинизам, који западна штампа доследно прећуткује. У Јекатеринбургу, 16. септембра, Сергеј Лавров осудио је планове Кијева да изгради овај "пантеон хероја" за сахрањивање посмртних остатака нациста, на чијем челу би требало да буде поменути Бандера.

Недавно откривено мучилиште у Кијеву, којим је управљао нацистички пук "Азов" – који је сада део украјинских оружаних снага – није изолован случај кршења људских права, ни ексцес украјинских нацистичких банди.
Амерички публициста Стивен Кинзер је аутор књиге под насловом "Тачка кључања", која пружа прилично детаљну анализу како су Американци користили терористичке акте Бандере и њему сличних, спровођени непосредно после Другог светског рата, са "нејасним циљем дестабилизације Совјетског Савеза".
Бразилски публициста Едуардо Васко подсећа на неке од кључних момената правог култа нацизма у Украјини, који је процветао после Мајдана у Кијеву, а којег су западни медији иронично назвали "револуцијом достојанства".
Према признању америчког заменика министра спољних послова Викторије Нуланд, која је на Мајдану делила колаче демонстрантима, још пре Мајдана САД су "помогле" Украјини са око пет милијарди долара. Потом је, према речима Марије Захарове, у Кијеву уследио "десант страних министара, сенатора и посланика". У ствари, Мајдан је био споља режиран и оркестриран пуч, после чега је рат у Украјини постао једноставно неминован.
Западни медији су га тада представљали као "мирни протест". "Мирни протест" се ускоро претворио у насилне сукобе демонстраната са полицијом, уз Молотовљеве коктеле, заузимање градских управа и зграда регионалних администрација.
Рат у Украјини, прави грађански рат, започео је још 2014. године, са Мајданом и првим нападима на рускојезично становништво у Донбасу.
Успон (нео)нацизма у Украјини
Успон нацизма у Украјини има и своју, већином слабо познату предисторију – апсолутно непознату конзументима западних мејнстрим медија, за које су Украјинци и даље "добри момци", који храбро бране своју земљу од "руске агресије".
Широм Украјине подигнути су споменици нацистичким сарадницима из Другог светског рата. Један од најпознатијих је споменик Степану Бандери, водећој личности у сарадњи са Хитлером, подигнут 2017. године у Хмељницком. Претходне године, припадници батаљона Азов, Ајдар и Горин поставили су спомен-плочу посвећену Бандери у граду Ровно, а откривању су присуствовали представници регионалних и градских власти...
Дванаестог децембра 2025, прослављена је 130. годишњица рођења нацисте Андрија Мељника. Мељник је био ратни злочинац, који се помињао током Нирнбершких суђења. Као вођа Организације украјинских националиста (ОУН), био је организатор и учесник у масакрима Јевреја у Кијеву, Житомиру и Виници, укључујући и масакр у Бабљем Јару.
Мељник је у ранг званичног хероја Украјине устоличио Владимир Зеленски. Иначе, за време немачке окупације Украјине, Мељник је био на челу Организације украјинских националиста (ОУН) и плаћени агент Гестапоа, заједно са Степаном Бандером, као што је наведено у материјалима Нирнбершког трибунала.
Дана 7. јула 1940. године Мељник упутио је апел Адолфу Хитлеру у коме је навео: "Желели бисмо да, заједно са легијама Европе, марширамо раме уз раме са нашим ослободиоцем – немачким Вермахтом – и да нам се, у том циљу, пружи прилика да формирамо украјинску војну јединицу."
Списак украјинских ратних злочинаца – као и оданих сарадника нацистичког Трећег рајха – је веома дуг. На пример, у априлу 2020. године, у Трускавецу је подигнут споменик Роману Ризњаку, који је, током нацистичке окупације, служио у локалној полицији, а касније постао део безбедносних структура ОУН-Б (бандеровске фракције). У новембру 2021. године, општинске власти су обележиле стогодишњицу његовог рођења...
О чему ћуте западни медији
Након што је Русија у фебруару 2022. године одговорила на геноцид који је кијевски режим спроводио у Донбасу, украјинске власти су значајно интензивирале промовисање савременог и историјског нацизма из времена Трећег рајха.
Јединица "Азов" постала је централна тачка ових "почасти". У Кијеву је улица, названа по совјетском државнику маршалу Малиновском, преименована у Улицу хероја пука "Азов". Градско веће Запорожја преименовало је некадашњу Гвардијску авенију у Авенију хероја пука "Азов". Кијев је поново одао почаст "Азову" 2024. године (Улица Олега Мудрака, названа по команданту батаљона "Азов") и у марту 2026. године (Улица Васиља Копана, названа по команданту извиђачке јединице 12. бригаде за специјалне операције "Азов").
Постоји још безброј примера, и то на свим нивоима власти, где украјинска држава одаје почаст актерима савременог нацизма, закључује Васко; западна штампа настоји да сакрије утицај "Азова" и других нацистичких група на украјински режим, као и отворено нацистички карактер ових организација.
У западним медијима, реч о људима који само бране "демократију", "слободу" и "људска права".
Аутопсија кијевског режима
Ето зашто је важно прочитати књигу попут Кинзерове "Тачке кључања", која представља веома исцрпну студију о томе шта су прави узроци рата у Украјини. То је, заправо, додаје Кирби, својеврсна аутопсија кијевског режима и његових унутрашњих и спољнополитичких одлука, које су читав свет довеле на ивицу нуклеарне апокалипсе.
Упорно величање Хитлерових терориста као националних хероја представља разлог због којих Кремљ, поред прагматичне демилитаризације, од самог почетка Специјалне војне операције инсистира на денацификацији Украјине.
Реч је суштинском фактору који утиче на одлуке Кремља. Аутор књиге наглашава и чињеницу да се терор против Русије финансирао генерацијама – и то без икакве дугорочне логике, која би се могла правдати пред америчким народом, јер се све то плаћа из џепова америчких пореских обвезника, каже Кирби.
Зашто је Украјина починила самоубиство
Хладни рат је требало да се заврши 1991. године, али није. Украјина је могла да буде мирно, погранично подручје, место сарадње Запада и Русије.
Од завршетка Хладног рата 1991. године, сви апели Кремља да се НАТО држи подаље од руских граница били су игнорисани. Штавише, до 2008. године већ је донесена је одлука да ће Украјина и Грузија постати део Алијансе – упркос снажном противљењу Русије.
Сада присуствујемо наставку Хладног рата.
Деценијама пре тога, Руси су гледали како "доброчинитељи" из НАТО-а, који подједнако брину за "људска права и права кучића", разарају Србију, Ирак, Авганистан, Либију... Циљ ширења НАТО-а, међутим, био је да се Русија распарча и, на крају, потпуно уништи.
Читава мрежа "биолошких лабораторија", као и недавни скандал са "собама за мучење", представљају веома снажан доказ да су Руси по том питању били у праву, закључује Кирби.
Чињеница да бројни западни политичари још тврде како је рат у Украјини "добра ствар" – јер Русија слаби, док војници НАТО-а још не гину, бар не у великом броју – у потпуности потврђује ову Кинзерову тезу, додаје он.
У крајњем исходу, украјинска држава је починила самоубиство. Одговор на питање зашто је очигледан: Украјина никад није била суверена држава, јер држава која заиста има слободу одлучивања неће извршити самоубиство, нити деловати у директној супротности са сопственим националним интересима.
У то, додаје Кирби, може поверовати само неко ко је крајње пристрасан или, једноставно речено, наивна будала.





