Анксиозност од телефонског позива: Једноставни начини за превазилажење телефобије

Да ли и ви оклевате када видите позив на дисплеју свога мобилног телефона? Можда вам кроз главу прође мисао - "Нисам спреман/спремна за разговор сада", па уместо тога само брзо одговорите поруком да ћете позвати касније.

Иако велики део свога дана проводимо са телефоном у рукама, многи од нас се стиде или се осећају нелагодно када је реч о употреби телефона за његову примарну функцију - обављање телефонских позива.

У ствари, једно истраживање канцеларијских радника у Великој Британији показало је да 40 посто бејбибумера и 70 посто миленијалаца постаје узнемирено када телефон зазвони. Генерација Зед је толико склона да игнорише телефонске позиве да их чак називају "сајлент", мутирана генерација", пише Би-Би-Си.

Разговор у реалном времену може бити страшнији од коментарисања на друштвеним мрежама или слања порука, а од ове социјалне нелагодности пате милиони људи широм света.
Фобија од телефона, "телефобија", је страх од упућивања или примања телефонских позива и  постоји скоро откад постоје телефони, а сада су ови случајеви у значајном порасту.

Једна студија са испитаницима узраста од 22 до 37 године, показала је да 81 посто осећа забринутост због разговора путем телефона. "Имамо људе у педесетим и шездесетим годинама који говоре да им телефонски позиви изазивају узнемиреност", каже Мери Џејн Копс, која је обучавала хиљаде људи о телефонској комуникацији скоро две деценије.

Који су узроци телефобије

Научници се слажу да је корен проблема у страху од осуде. Заправо, огромна количина наше когнитивне енергије иде на управљање оним што други људи мисле о нама - другим речима, углавном желимо да нас сви воле и прихватају.

И управо телефонски позиви могу да изазову ову потребу на неколико начина. Прво, стављају нас у средиште пажње, привлачећи пажњу других. А људи желе на све могуће начине да избегну осуду било кога ко можда слуша.
Међутим, чак и ако нико други не прислушкује, телефонски позив је сама по себи тешка друштвена интеракција. Углавном зато што није баш друштвена, јер смо научени и инстинктивно знамо да је више од пола комуникације заправо визуелно. Разговарањем путем телефона недостају нам гестови, изрази лица и говор тела.

"У стварном животу, можемо да видимо да ли неко има љутито или збуњено лице, како реагује на наш одговор и ми добијамо тај одговор који можемо да препознамо. За разлику од тога, на телефону можете чути тишину на другој страни, а ако смо већ узнемирени, ту тишину смо склони да попуњавамо негативним мислима. А то може довести до још веће нервозе", објашњава професорка Алисон Пападакис, директорка клиничких психолошких студија на Универзитету Џон Хопкинс.

Удаљавањем од обичних телефонских позива, још више се развила анксиозност од њих. Сада шаљемо смс поруке, мејлове, и коментаришемо на друштвеним мрежама. Управо функција позива је сада можда једна од најмање важних на нашим телефонима.

"Велики део садашње комуникације је онлајн, и људи су навикли да нуде одабрану, осмишљену верзију себе. То значи да младим људима може бити теже да схвате да током телефонског разговора можда нећете имати контролу коју имају на мрежама", сматра професорка Пападакис. 

У писаној комуникацији ми имамо времена да саберемо своје мисли и уредимо пре него што притиснемо "пошаљи". Током позива ми не знамо шта се може десити. За генерацију која је одрасла са интернетом на дохват руке, која се не сећа фиксног телефона ово је још већи шок. Заправо, они сматрају да им телефонски позиви одузимају више времена од смс поруке и понекад им позиви делују као "упад" у њихов свет, прекидајући им ток мисли и дан. Зато их избегавају.

Преболети телефобију

• Почети са кратким разговорима

"Најбољи приступ је терапија изложености. За неке људе ради се о "скидању фластера" само првим позивом, а онда ће можда почети да се осећају боље. Или, ако се плашимо разговора преко телефона, прво би требало да покушамо са кратким позивима од минут, два. Када смо спремни можемо повећати количину разговора на просечно 'ћаскање'", сматра Пападакис.

Такође, предлаже се да се телефонира породици и пријатељима уместо слања поруке. 

• Направити кратке белешке пре позива

Прављење белешки може помоћи за све, од позива на послу до тражења термина код лекара, па чак и сусрета са пријатељима. Ово функционише без обзира на то да ли су позиви долазни или одлазни. Неки људи се осећају горе када су они ти који се зову, сматрају психолози, али само слушање зашто неко зове, а затим понављање тога враћа поново контролу. Такође би требало рећи на пример "Тренутно не знам одговор, али сазнаћу", уколико нисте спремни да одмах одговорите на постављено питање. 

• Лажни осмех

Неке студије указују да би за разговор који нам је нелагодан требало прилагодити израз лица. Према студији научника са Универзитета у Портсмуту, људи заправо могу да "чују" наш осмех.

"Када слушамо људе како говоре, можда хватамо све врсте знакова, чак и несвесно, који нам помажу да интерпретирамо говорника. Не само да осмех помаже да звучимо боље и као да имамо више самопоуздање, већ нас такође чини срећнијим", рекла је доктор Ејми Драхота, једна од истраживача .