Присутни, али емотивно одсутни родитељи

"Плакање не показује да си слаб. Од рођења па надаље, увек је било знак да си жив", сматрала је књижевница Шарлота Бронте. И заиста, емоције су језик који користимо да се међусобно повезујемо, кроз вербалне знакове или говором тела. И управо емотивна доступност је оно што психолози сматрају веома битним за децу која расту. 

Деца емотивно одсутних родитеља

"Рађамо се са одређеном типологијом личности и на њу касније утичу родитељи. Ми смо модели нашој деци, а онда и окружење, вртић, школе, деца, утичу на њих. Уколико дете расте у окружењу где није било емотивне подршке, свакако ће то утицати на његово одрастање, у смислу да ће сутра бити такав партнер, тако ће васпитати и своје дете и биће такав колега на послу", каже за РТС Марија Апостоловић, едукатор из области менталног здравља.

Често се може чути од пријатеља или рођака како им је током њиховог одрастања, недостајала блискост са једним од родитеља, најчешће са оцем. Многа деца су, на жалост, имала искуство оваквог одрастања, што је имало великог утицаја на формирање њихове личности.

И док ће, можда, овакве особе са стране деловати грубо, то не значи да они нису емотивни, већ су то људи који су рационализовали своје емоције и не знају да их изразе на прави начин, јер су их тако учили кад су били мали, сматра Апостоловић.

Ако је постојао дефицит љубави и наклоности током развојних фаза раста због емоционално недоступних родитеља, то може довести до тога да ће се даље у животу мучити да се емоционално изразе и покажу љубав према другим људима. Овај проблем у показивању емоција, настао је јер нису имали довољно јаке узоре који би им показали да је у реду бити емотиван и отворен.

"Највећа болест данас није губа или туберкулоза, него осећај да си непожељан", Мајка Тереза

Знаци да су родитељи били емоционално недоступни

Иако не постоји јединствен начин на који се може одговорити на ово питање, научници су навели неке од основних симптома који показују да је дете одрасло са емоционално недоступним старатељем. Најуочљивији симптоми су следећи: емоционална дистанца, емоционална нестабилност, психолошка нефлексибилност, егоцентризам.

Свако дете мора да буде препознато од својих родитеља, а за то му је потребна емотивна веза која настаје из искреног, аутентичног и стварног односа оних који су око њега. Управо због тога, тема одсуства родитеља забрињава психологе и педагоге из целог света, па је ово предмет многих истраживања. Једна од студија Универзитета у Бостону, која је спроведена у неким ресторанима брзе хране, показала је да је прекомерна употреба мобилних телефона један од најчешћих узрока родитељског емотивног одсуства.

Када се детету каже: "Да, наравно да те слушам, баш ти је леп цртеж", они климају главом, али њихове мудре главице и мала срца осећају да отац и мајка нису ту са њима, да њихове речи нису сасвим искрене и да су им умови далеко, далеко. "Волим те" много је ефикасније од поклона. Смех, загрљај и "увек сам са тобом", помажу детету да створи нераскидиве емотивне односе са родитељима. 

Знамо да су посао, свакодневни проблеми и стрес којем су људи у 21. веку изложени, највећи проблеми у одржавању породичне равнотеже. Ипак, да би се дете одгајило у здраву и срећну особу, није довољно дати му кров, подршку, храну и послати га у школу, сматрају психолози. Деца имају емоционалне потребе које морају бити задовољене, како би имали нормалан ментални и неуролошки развој.

"Не би требало да их игноришемо, јер уколико то радимо у најранијем периоду, деца као да се емотивно 'закључају' од нас и онда се окрећу друштву, другарима. Деца треба да разумеју да у животу имамо заиста пуно обавеза, и да школа и посао јесу саставни део живота, као и успони и падови. Али оно што саветујемо је да када сте слободни, онда и когнитивно и емоционално будите подршка својој деци", каже Марија Апостоловић.

Деца која имају сигурност и емотивну повезаност са родитељима, лако граде поверење са другим људима, позитивна су, оптимистична, успешна, док она са несигурним односима имају потешкоће у односима са људима и негативну слику о себи. 

А она се створила у једној од честих ситуација која се понавља током одрастања. Родитељи из разних разлога не могу да одреагују увек адекватно, у зависности од сопственог стања, недоследно се одазивају на дететове потребе. Дете прво покушава да се умиљава, па постаје захтевно и на крају почиње да виче да би добило пажњу. Родитељ се коначно одазива, али дете је сада љуто и није у стању да прихвати пажњу и враћа "истом мером".

Ови обрасци реаговања остају у животу и такву децу касније други доживљавају као ћудљиву, хировиту и људе са недоследним понашањем. Ако би родитељ у наведеној ситуацији реаговао кажњавањем на дететово испољавање незадовољства, дете би се повукло и престало да испољава своје емоције и уложило сав свој труд да потисне своја осећања из страха да не буде кажњено. Јасан одраз тога како ће данашње друштво вероватно довести данашњу децу да сутра постану "одсутни тинејџери".

Одрасло доба детета емотивно недоступних родитеља

Као одрасла особа, ова некадашња деца су емоционално одсутна у односима са другим људима, па не само да нису у стању да уоче сопствене потребе, већ имају и недостатак капацитета за емпатију према другим људима. 

Како наводе британски стручњаци, неки од ових симптома у каснијем животу могу бити крутост, ниска толеранција на стрес, емоционална нестабилност са агресијом, нестабилни односи, тражење пажње на погрешне начине.

Када постоји мањак неге од стране оних који би требало да нам буду узори, кључни пружаоци љубави и неге, то може створити дисфункционалне обрасце размишљања касније у животу, а који могу довести до проблема са менталним здрављем и немогућности дубљег повезивања са другима у одраслом добу.