Канадске војне депеше откривају: Муслимани минирали мировне преговоре током рата у Босни

На Западу је утемељен мит да је до рата у Босни дошло искључиво због српских "сепаратиста", превођених Слободаном Милошевићем, који су настојали да створе "велику Србију". Међутим, депеше канадских трупа које су у оквиру мировних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) биле позициониране у Босни и Херцеговини показују да је истина потпуно другачија.

Канадски војници су послати на терен 1992. године где су били до краја "болне смрти мултиетничке Југославије", а њихова мисија је сведена на бедан и по живот опасан неуспех, пише сајт "Грејзон".

Извештаји из тог периода откривају и потврђују тајне операције ЦИА, илегалне пошиљке оружја, "увоз" џихадистичких бораца и подметнуте злочине, али пружају и увид у историју рата која је, у великој мери, скривена у западним "мејнстрим" медијима.

Бошњачке снаге провоцирале Србе, Изетбеговић скршио мировни споразум

До решења сукоба је могло да дође већ 1992. године током преговора уз посредство Европске заједнице ("Карингтон-Кутиљеров план") која је предлагала да БиХ буде конфедерација, подељена на три полу-аутономне области по етничкој линији. 

Иако је тај план био далеко од савршеног, свака страна би добила оно што је желела, а посебно самоуправу, и у најмању руку избегао би се свеопшти сукоб, пише амерички сајт. Те године, 18. марта, све три стране су потписале споразум: Алија Изетбеговић у име Муслимана, Радован Караџић као представник Срба и Мате Бобан за Хрвате.

Међутим, само десет дана касније, Изетбеговић се састао са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом који му је наводно обећао признање независности уколико одустане од споразума.

Иако је Цимерман то негирао, Изетбеговић је истог дана повукао свој потпис и одустао од споразума који је могао да спречи крвопролиће.

У то време, Американци су били забринути да би водећа улога Брисела у преговорима могла да ослаби међународни статус Вашингтона и помогла Европској заједници да се појави на светској сцени као независан блок након колапса комунизма. 

Депеше УНПРОФОР-а откривају много мрачнију агенду Сједињених Држава и показују да је Вашингтон желео Југославију у рушевинама и одуговлачење рата. За САД су Срби били проблематична етничка група јер су се највише залагали за очување СФРЈ.

И поред тога, у водећим западним медијима тада, као и данас, владало је уверење да је непопустљивост Срба током преговора онемогућила мирно решење сукоба у Босни. Војне депеше показују да то није био случај.

У извештајима канадских мировњака који су писани од јула до септембра 1993. године, када је дошло до прекида ватре и поновног покушаја поделе земље, "тврдоглав карактер" се у више наврата приписује Бошњацима, а не Србима.

"Непремостиви циљ задовољавања муслиманских захтева биће главна препрека у било каквим мировним преговорима", наводи се у једној депеши, а у другима се истиче да "мешање споља у мировни процес" није помогло, те да би евентуални договор могао да буде скршен ако се настави са спољним подстицањем муслимана да инсистирају на својим захтевима и да буду "нефлексибилни" у преговорима.

Под спољном помоћи, припадници УНПРОФОР-а су мислили на Вашингтон, а његова безусловна подршка Бошњацима мотивисала их је да преговарају као да су већ добили рат, додаје "Грејзон".

"Охрабривање Изетбеговића да инсистира на даљим уступцима и јасне жеље САД да укину ембарго на извоз оружја муслиманима и бомбардују Србе, представљају озбиљне препреке за окончање борби у бившој Југославији", наводи се у депеши од 7. септембра 1993. године.

Следећег дана у извештајима се напомиње да су "Срби највише поштовали услове прекида ватре", а да је Изетбеговић своју преговарачку позицију заснивао на "популарној слици босанских Срба као лоших момака".

"Озбиљних разговора у Женеви неће бити све док Изетбеговић буде веровао да ће бити извршени ваздушни напади на Србе, јер ће ти напади значајно ојачати његову позицију и вероватно га учинити мање кооперативним у преговорима", истичу канадски мировњаци у редовним извештајима које су слали министарству одбране у Отави.

Истовремено, муслимански борци "нису давали шансу мировним преговорима" и веома су вољни и способни да помогну Изетбеговићу, а током последњих месеци 1993. године покренули су, кршећи примирје, безброј напада на српску територију широм Босне.

У депеши од 13. септембра наводи се да "муслиманске снаге настављају да се инфилтрирају на подручје планине Игман и свакодневно гранатирају положаје Војске босанских Срба", а циљ Бошњака је био да "појачају симпатије Запада изазивањем инцидента за који би окривили Србе".

То подручје је још неко време било мета бошњачких снага, а у депешама се наводи да "окупација планине Игман не утиче негативно на ситуацију у Сарајеву", већ да служи као изговор Изетбеговићу да одуговлачи преговоре.

"Његове трупе су најгори прекршиоци јулског споразума о прекиду ватре", закључује се у депеши.

Улога муџахедина и бошњачке операције

Током читавог рата, босански муџахедини су непрекидно радили на ескалацији ситуације, истиче "Грејзон" и пише да су, почев од друге половине 1992, муслимани из целог света преплавили земљу како би повели џихад против Хрвата и Срба. 

"Многи су већ стекли искуство на авганистанском бојном пољу током 1980-их и раних 90-их након што су тамо стигли из фундаменталистичких група у Великој Британији и САД у које су се инфилтрирале ЦИА и МИ6. За њих је Југославија била следећа регрутација", додаје сајт.

Они су често стизали тајним летовима заједно са оружјем, кршећи ембарго Уједињених нација, а када су те пошиљке примећене, Американци су вршили притисак на УНПРОФОР да измени извештаје, објавио је 2002. године британски лист "Гардијан".

Те акције почеле су као иранско-турска операција, уз финансијску подршку Саудијске Арабије, али како се обим испорука повећао, контролу над њима су преузеле САД које су смртоносни терет превозиле авионима "Ц-130 херкулес" на аеродром у Тузли.

Процене о броју босанских муџахедина варирају, али њихов кључни допринос грађанском рату се чини јасним, пише "Грејзон" и подсећа на изјаву америчког преговарача Ричарда Холбрука који је 2001. године за "Лос Анђелес тајмс" навео да Бошњаци "не би преживели" без помоћи муџахедина, а своју улогу у сукобу окарактерисао је као "пакт са ђаволом" од којег Сарајево треба да се опорави.

У извештају обавештајних служби из зиме 1993. године наводи се да су "слаби и децентрализовани системи командовања и контроле" три супротстављене стране довели до "широко распрострањене пролиферације оружја и постојања различитих званичних и незваничних паравојних група, које често имају индивидуалне и локалне агенде". Међу тим "незваничним" групама били су, наравно, и муџахедини.

У децембру исте године, мировњаци извештавају да је водећи преговарач Европске заједнице Дејвид Овен осуђен на смрт јер је одговоран за смрт 130.000 муслимана у Босни, а ту пресуду је изрекао "Суд части муслимана".

Међутим, у босанском рату није могло да буде убијено 130.000 муслимана, пошто толико Бошњака, Хрвата и Срба заједно није убијено током читавог сукоба.

Убрзо након тога, припадници УНПРОФОР-а извештавају да муслимани припремају провокације под лажном заставом, са лажним изговором.

"Муслимани нису имали проблем да пуцају на свој народ или подручја под заштитом Уједињених нација, а затим да за то окриве Србе како би убрали додатне симпатије Запада. Они често своју артиљерију постављају близу зграда УН и осетљивих подручја, као што су болнице, у нади да ће српске снаге погодити ове локације", пише у јануарској депеши из 1994. године.

У другом извештају је забележено како су "муслиманске трупе које се маскирају у снаге УН" примећене да носе плаве шлемове УНПРОФОР-а и "комбинацију норвешке и британске борбене одеће", возећи возила обојена у бело и са ознаком УН. Представници мировних снага су страховали да би, уколико такве акције постану "широко распрострањене" и буду искоришћене за инфилтрацију међу Хрвате, то "знатно повећало изгледе да легитимне снаге УН буду на мети".

"Можда је то управо оно што Муслимани намеравају, да изазову даљи притисак за ваздушне нападе на Хрвате", додаје се у депеши.

Истог месеца, у депешама се спекулисало да ће Муслимани нападом под лажном заставом гађати сарајевски аеродром, одредиште за хуманитарну помоћ Бошњацима.

Како би Срби испали "очигледни кривци" у таквом сценарију, Муслимани би остварили велику пропагандну победу, па је за њих било веома примамљиво да гранатирају аеродром и за то окриве Србе, наводи се у војним извештајима УНПРОФОР-а.

Амерички "прокси" ратови, некад и сад

У том контексту, депеше везане покољ на Маркалама добијају посебно упечатљив карактер, напомиње "Грејзон". У фебруару 1994. године на пијацу у центру Сарајева је пала бомба и убила 68 људи, а ранила 144.

Одговорност за тај напад, и начин на који је он изведен, од тада се жестоко оспроава, а одвојене истраге дале су неуверљиве резултате, међутим припадници УНПРОФОР-а сумњали су да је за напад одговорна бошњачка страна.

Депеше из тог периода односе се на "узнемирујуће аспекте" догађаја, укључујући чињеницу да су новинари "тако брзо упућени на лице места", али и "веома видљиво присуство муслиманске војске у тој области".

"Знамо да су муслимани у прошлости пуцали на сопствене цивиле и аеродром како би привукли пажњу медија", истиче један од припадника мировних снага.

"Муслиманске снаге изван Сарајева су у прошлости постављале експлозив на своје положаје, а затим га детонирале под будним оком медија, тврдећи да су их Срби бомбардовали. То је тада искоришћено као изговор за муслиманске нападе на Србе", додаје се у једној од депеша.

И поред тога, Међународни кривични суд у Хагу је 2003. године осудио генерала Станислава Галића због његове улоге у опсади Сарајева и закључио да су покољ намерно починиле српске снаге.

Злочини на Маркалама били су повод за ваздушне нападе НАТО-а на Републику Српску који су довели до потписивања Дејтонског споразума и окончања рата у БиХ.

Међутим, иако се у депешама не даје одговор на питање шта се тачно десило тог кобног дана, нејасноће око овог догађаја довеле су до оправдавања ескалације у сваком наредном западном "прокси" рату, од Ирака, преко Либије, до Сирије и Украјине, истиче "Грејзон".

Од почетка "прокси" рата у Украјини 24. фебруара, ратни злочини, стварни инциденти који су погрешно представљени као ратни злочини и потенцијално исценирани догаћаји практично су свакодневне појаве.

У појединим случајевима, званичници једне стране су чак славили и приписивали заслуге за напад, да би потом окривили другу страну само неколико дана или сати касније, а пример за то је напад на Кримски мост који су Украјинци извршили уз помоћ британских обавештајних служби, наводи "Грејзон".

Већ сада постоје најаве да би могао да буде формиран Међународни кривични суд који би истраживао злочине почињене на територији Украјине.

Холандски парламентарци су тражили да се руском председнику Владимиру Путину суди у Хагу, министарство спољних послова Француске позвало је на оснивање специјалног трибунала, а невладина огранизација "Трут хаундс" са седиштем у Кијеву свакодневно прикупља доказе о наоводним руским злочинима који би требало да послуже приликом суђења пред међународним трибуналом.

"Нема сумње да су и кијевске и московске снаге починиле злочине и убијале цивиле у овом сукобу, као што је неспорно да су све три стране у босанском рату биле криве за гнусна дела и покоље невиних и беспомоћних људи. Разумно је претпоставити да ће злочини постати све немилосрднији како се рат у Украјини буде наставио, на исти начин као што се то догодило приликом распада Југославије", пише "Грејзон".

Није јасно колико ће сукоб потрајати, али западне силе јасно намеравају да "прокси" рат одрже активним што је дуже могуће. "Вашингтон пост" је почетком октобра известио да су САД незванично признале да Кијев није у стању да победи у рату, али су такође "одбациле идеју да се Украјина гурне за преговарачки сто".

То је довело до оживљавања још једног мита који је настао као последица ратова на простору бивше СФРЈ, а то је да су преговори и покушаји да се постигне мирно решење само охрабрили српске или, у овом случају, руске "агресоре".

"Овај мит послужио је као оправдање за све врсте деструктивних западних интервенција. Грађани ових земаља и данас живе са последицама тих акција, често као мигранти након бекства из градова и места спаљених ратовима који су за циљ имали смену режима", наводи сајт и напомиње да траје још једно наслеђе балканских ратова.

Наиме, забринутост Запада за људски живот зависи од тога на којој страни су њихове владе у датом сукобу, што показује и депеша УНПРОФОР-а у којој се наводи да су САД и њени савезници подржавали одређену страну у ратовима, прикривајући реалност коју је документовала чак и њихова војска.