"Гладомор": Заједничка трагедија народа бившег СССР-а

Немачки Бундестаг намерава да донесе декларацију којом би се "холодомор", или "гладомор" – масовну смрт од глади у совјетској Украјини, до које је дошло 1932-33. године – дефинисао као геноцид, преноси Ројтерс.

Изгледа да је Немачка из историјских разлога веома квалификована да одлучује о томе шта је геноцид а шта не, јер га је, само у овом веку, починила барем два пута - над Словенима (Русима, Пољацима, Украјинцима...) и Јеврејима, током Другог светског рата.

Још пре тога, током периода колонијализма, Немци су га починили у Африци, у Намибији. Ови злочини немачког Рајха упамћени су по зверствима и нечувеној бруталности над народима Хереро и Нама, који су устали против немачког колонијалног режима у Намибији од 1884. до 1915.

Ипак, изузев Холокауста, остали геноциди које је починила Немачка данас су познати тек релативно уском кругу људи. Немачке злочине данас углавном окружује ћутање и о њима се, из неког разлога, мало говори. 

Немачка данас припада "савезу демократских нација", односно, она је део "трансатлантске породице", која се бори за "демократију" и супротставаља такозваним ауторитарним режимима на Истоку.

Да ли им то даје за право да пресуђују и о геноциду? И да ли су Немци заиста најпозванији да о њему суде?

Арсенал русофобије и Хладног рата

Не треба сумњати да ће владајућа коалиција у Немачкој, састављена од СПД-а, Зелених и либерала из ФДП-а, којима се придружио конзервативни ЦДУ-ЦСУ, ову резолуцију усвојити у Бундестагу "са ретком једногласношћу".

Уосталом, Врховна рада Украјине 2006. већ је прогласила "`холомодор` актом геноцида над украјинским народом."

"Гладомор" је један од често коришћених мотива западне и украјинске пропаганде против Русије. Он је и једно од важних места мита о постанку украјинске нације. У њему се, такође, успешно варира важан мотив: мит о "непрекидној руској агресији", о "сталној угрожености украјинске нације од својих дивљих суседа, Руса." Украјинци су овде наравно "Европљани", а Руси "сурови и дивљи Азијци".  

Велика глад, која је изазвала помор становништа у Украјини, обично се приписује "стаљинистичком режиму". Застанимо овде на тренутак. Процене броја жртава из западних медија се прилично разликују - од "свега" два или три милиона, до чак 10 милиона "жртовованих Украјинаца."

Заправо, ове непроверене "чињенице" припадају добро познатом арсеналу русофобије и Хладног рата, који се већ деценијама, ако не и вековима, води против Русије. Не против царске Русије или "режима Стаљина", већ управо против Русије.

Чињенице су у Хладном рату биле крајње растегљив појам. Али управо те "непрецизности" требало би да код пажљивијег читаоца изазивају сумњу. Зар историчари не могу да се усагласе ни око тако елементарних ствари као што је процена броја жртава масовне глади?

"Чињенице" су, кад је реч о Русији, крајње релативне. Односно, оне се користе само у оној мери у којој то одговара Западу. А уколико не, тим горе по чињенице.

Предмет савремених спекулација

Шта нам, међутим, говоре непобитне историјске чињенице, око којих не би требало да постоје спорења?

Врховна Рада Украјине је 2006. године прогласила "`гладомор` актом геноцида над украјинским народом", а јавно негирање велике глади у Украјини сматра се кажњивим делом.

Међутим, ни међу историчарима и политичарима нема сагласности око тога да ли се "гладомор" може сматрати геноцидом у правном смислу речи, онако како је дефинисан у Конвенцији УН о спречавању и кажњавању геноцида.

Од 2019. године, укупно 16 земаља признало је "гладомор" као геноцид над Украјинцима: Аустралија, Грузија, Еквадор, Естонија, Канада, Колумбија, Летонија, Литванија, Мексико, Парагвај, Перу, Пољска, САД, Мађарска, Португал, а такође и Ватикан.

Још осам земаља осудило је "гладомор" као "чин против човечности" и одало почаст "милионима Украјинаца убијених глађу", а то су Андора, Аргентина, Бразил, Шпанија, Италија, Словачка, Чешка и Чиле. То нам показује да је "гладомор" већ дуго ствар политике, а не историје.

Међутим, после победе на изборима, у априлу 2010, бивши председник Украјине Виктор Јанукович изјавио је да "масовну глад не треба сматрати геноцидом над Украјинцима, пошто је то била заједничка трагедија народа СССР-а." Ни у Русији историчари не сматрају да је "гладомор" геноцид. Од глади су тада умирали људи свих нација, у различитим деловима СССР-а.

Руска Дума саопштила је да је главни узрок глади била насилна колективизација и да су од глади страдали и многи други региони СССР-а. Другим речима, глад није десетковала искључиво Украјинце. Таква тврдња је безочна лаж.

"Ова трагедија нема и не може имати карактер геноцида који је међународно дефинисан и он не би требало да буде предмет савремених политичких спекулација", наводи се у декларацији руске Државне думе. Реч "геноцид" не постоји ни у документима УН или УНЕСКО-а који се односе на "гладомор."

У резолуцији Европског парламента из 2008. године, међутим, "гладомор" је назван "ужасним злочином против народа Украјине и човечности." Да ли је овде реч о покушају историјског ревизионизма, који изједначава злочине "тоталитарних режима, нацизма и стаљинизма", односно "Стаљина и Хитлера"? 

Шта је непобитно 

Историчари се поводом "гладомора", углавном, слажу у следећем:

"Године 1932. и 1933. приближно 3,5 милиона Украјинаца – иако би било боље користити термин `становници Украјине`, јер су глађу били једнако погођени и Украјинци и Руси, као и Мађари, Русини, Татари и остали – постали су жртве `гладомора`."

"Глад у Украјини (укр. голод в Україні), позната и као `холодомор` (укр. `голодомор`), масовна је глад која се десила од 1932 до 1933, на целокупној територији Украјинске ССР, што је проузроковало вишемилионске људске жртве."

Жртве "гладомора" нису били само Украјинци, већ готово сви народи Совјетског Савеза. Иако је глађу највише била погођена територија совјетске Украјине, она није била усмерена против украјинског народа. Глад не разликује Украјинца од Руса, или припадника било којег другог народа. Једном речју, глађу су били погођени сви, можемо рећи, без икакве дискриминације.

У Русији је 2008. Државна дума осудила политику совјетских власти, али ове догађаје није признала као "геноцид". Глађу је била погођена читава територија данашње Украјине, тада наглашено мултиетничка. Ипак, треба приметити да је помору глађу западна политика санкција против Совјетске Русије значајно помогла, ако и није била најзначајнији узрок "гладомора."

Тих година "глад је погодила СССР, највише Украјину, Бјелорусију, Русију, Северни Кавказ, регије Волге, Јужног Урала, западног Сибира и северног Казахстана, што је узроковало огромне људске жртве, према различитим проценама и на свим набројаним територијима, између два до чак осам милијуна људи.“

С тим се слаже и Би-Би-Си: "Око 81 одсто умрлих од глади у Украјини били су Украјинци, 4,5 одсто Руси, 1,4 одсто Јевреји и 1,1 одсто Пољаци." "Међу жртвама било је много Белоруса, Бугара и Мађара", признаје Би-Би-Си. Коначно: "Истраживачи примећују да расподела жртава гладомора на основу етничке припадности одговара националној расподели сеоског становништва Украјине."

Потези у служби политике

"Гладомор" се оштро осуђује у нацрту резолуције немачког парламента, која ће вероватно бити усвојена у среду. Овај злочин, тврди се, део је "наше заједничке историје као Европљана." 

Амерички Конгрес је још 2017. усвојио резолуцију у знак сећања на жртве догађаја у Украјини из 1932. и 1933. године. 

Глад у Украјини, такође, налази се "на попису нељудских злочина које су починили тоталитарни системи који су проузроковали милионе људских жртава у Европи, посебно у првој половини 20. столећа."

"Из садашње перспективе, очигледно је да се ради о геноциду на историјској и политичкој разини", тврди се у америчкој резолуцији.

И папа Фрањо је "гладомор" прогласио за "геноцид”, почињен од стране Руса над Украјинцима. “Молимо се за жртве тог геноцида и за толике Украјинце, децу, жене и старце, бебе, који и данас трпе мучеништво агресије”, поручио је папа.

Немачки канцелар Олаф Шолц и шефица немачке дипломатије Аналена Бербок, такође су подржали ову квалификацију. Да ли је то објективно, или је то политички потез, у служби дневне политике? 

Украјина већ годинама води кампању да се "гладомор" широм света призна као геноцид.

Чак је и парламент Румуније усвојио резолуцију у којој се "гладомор" описује као "злочин против човечности." Ирски Сенат донео је резолуцију којом се "гладомор" квалификује као "геноцид над украјинским народом."

"Гладомор није геноцид"

"`Гладомор` нипошто не може да буде геноцид", каже аналитичар из Хрватске Небојша Бабић, "мада то очигледно никога на Западу не занима.“

"Русија категорички одбија такву класификацију и за то има и више него солидне аргументе. Међутим, пред таласом историјског ревизионизма, никакав аргумент није валидан", додаје.

Према америчкој резолуцији тих година су власти Совјетског Савеза "намерно извршиле геноцид над украјинским народом", а главни разлог је, наводно, био отпор тог истог "украјинског народа колективизацији у комунистичкој окупацији", што је ноторни историјски фалсификат.

Овај је став је веома раширен у западним земљама и био је користан аргумент током Хладног рата и "борбе против комунистичке немани", додаје Бабић.

Протеклих година поновно исписивање историје, сматра Бабић, постала омиљена је забава украјинских и западних земаља.

На свечаној обљетници у част 70. годишњице ослобођења Аушвица председник Руске Федерације Владимир Путин је рекао: "Мислим да они који данас фалсификују историју покушавају да омаловаже и умање заслуге оних који су уништили нацизам. Они који бркају крвнике и њихове жртве делују према логици да што је лаж већа, пре ће се у њу поверовати."

"Покушаји поновног исписивања историје су неприхватљиви, а они који то чине желе да сакрију сопствену срамоту и тако помажу нацистима", рекао је тада руски председник.

"На међународној конференцији о `холодомору` потврђено је да не постоји ниједан документ који би доказао да је `холодомор` био геноцид против Украјинаца, или, боље речено, против народа Украјинске ССР, нити да је глад била усмерена против одређене етничке заједнице. Али у државном архиву СССР-а постоји читав низ докумената који показују да је главни непријатељ совјетске власти у то време био класни непријатељ и да се совјетска власт ни са једном групом становништа није обрачунавала на основу етничке припадности."

"Ипак, што је већа нека лаж изречена о Русији на Западу," закључује Бабић, "западњацима је лакше да у њу поверују."