Евроунијске чобанице и балканско стадо

У оквиру недавно одржаног самита тзв. Берлинског процеса евроунијска комесарка за проширење Марта Кос одржала је и предавање студентима подгоричког Факултета политичких наука. Том приликом, она је, између осталог, изјавила да се понекад осећа као "чобаница која пази на све што се дешава у стаду" (види: овде). Оваква изјава делује непримерено и понижавајуће, међутим, она свакако одсликава право стање ствари. Оно што такође треба имати у виду, а што се на први поглед не види, јесте да је и сама Косова као држављанка бивше југословенске републике Словеније такође припадала том стаду. Пошто се њен део стада отцепио од остатка стада, па испунио све друго што се од њега тражило, она је награђена да буде чобаница за оне који још увек "блеје" испред њиховог евроунијског "обора".

Ово подсећа на разлике између тзв. кућних робова и оних који су радили у пољу. Ови кућни, често су имали осећај више вредности у односу на пољске робове. Носили су бољу одећу и јели бољу храну, али ипак, била је то изношена одећа и остаци хране њихових господара. Као и "чобаница" Марта, кућни роб лако би усвајао манире својих господара и често је имао улогу управо да "пази на све што се дешава у стаду", тј. да их потказује господарима, уколико би покушали да се одупру "владавини права" која је уређивала односе господара и роба.

Кнежевић одговорио Марти Кос: У ЕУ ћемо ући ошишани до голе коже

Европска унија заиста се према нашим земљама понаша на такав начин, тј. поставља се као вредносно супериорни ентитет чија правила кроз мантру владавине права треба сви припадници стада беспоговорно да прихвате. Међутим, иако се владавина права намеће као нешто неупитно и подразумевано, ствари не стоје баш тако. У савременој социјалној теорији многи аутори овај појам описују као неоколонијалну творевину која је у служби хегемоније тзв. колективног Запада. Тако, на пример, Ентони Енги (Antony Anghie) пише у својој књизи Империјализам, суверенитет и стварање међународног права (Imperialism, Sovereignty, and the Making of International Law, 2005) да су некадашњи колонијални концепти цивилизовања и мисионарења прерасли у данашње пројекте "владавине права" и "доброг управљања", другим речима – да институције раде, али по нашим, тј. њиховим правилима!

Енги у том погледу каже да се цивилизаторска мисија: "спроводила кроз постулирање суштинске разлике – онога што би се могло назвати 'културолошком разликом' – између Европљана и не-Европљана, Шпанаца и Индијанаца, цивилизованих и нецивилизованих. Ова основна дистинкција репродукована је, у наводно неимперијалном свету, кроз разлике које играју одлучујућу улогу у савременим међународним односима: поделе између развијених и оних у развоју, предмодерних и постмодерних, а сада, поново, и између цивилизованих и варварских. Моја теза је да је 'цивилизаторска мисија' – односно одржавање ове дихотомије, која је у различитим фазама историје међународног права тумачена на различите начине – у спрези са задатком премошћавања тог јаза, подарила међународном праву динамику која је обликовала карактер суверенитета, а тиме и, у ширем смислу, карактер међународног права и институција". (Види: Anghie, Antony(2005). Imperialism, Sovereignty and the Making of International Law. Cambridge University Press. стр. 310)

Дакле, у синтагми "владавина права" појам права није одређен неутрално или у Монтескјеовом духу универзалног закона заснованог на принципима разума, већ као начин да се успостави хијерархија између "развијеног" Запада и "неразвијених" свих осталих. Уколико припадници стада нису послушни, онда се промовишу тзв. револуционарне институције које се "гнушају" сваке владавине права, јер закони само нешто "забрањују" и у том погледу ограничавају слободу.

Притисци Кос на нову власт у Србији: Без усклађивања с Бриселом око Русије нема напретка ка чланству

Са друге стране, Енги исправно увиђа то постулирање разлике између два ентитета при чему се један проглашава супериорним у односу на онај други, а затим се развијају процедуре које имају за циљ преображење другог ентитета, како би он постао исти као онај супериорни. На тај начин треба да се изврши промена свести, а првобитна разлика негира. Овде се врло лако може препознати оно што се и нашем "стаду" промовише као "европски пут" отварање и затварање поглавља и кластера на том путу и разне друге процедуралне радње и добијање одређених статуса које подразумевају приступање супериорној заједници. Закони и правила супериорног ентитета не смеју се доводити у питање од стране "неразвијених" кандидата. У том смислу, на пример, све законе које доноси наша Народна скупштина претходно мора до одобри Европска комисија, али и све друго (наука, политика, култура...) подлежу сличном усаглашавању. Зато у Црној Гори српски језик не сме да буде службени језик, иако се више од 40% становништва изјаснило да говори тим језиком. Са друге стране, у Србији не смеју да се снимају филмови као што је "Рез 42, Дјеца Козаре" великог Лордана Зафрановића и биће забрањени на филмским фестивалима супериорне заједнице као што су Кан, Берлин или Карлове Вари.

Да се вратимо на почетак текста и изјаву Марте Кос. Она заправо није рекла ништа погрешно, већ велику истину. Супериорна заједница тј. Европска унија управо нас тако и види – као нецивилизовано стадо које треба цивилизовати и не пуштати у њихов "обор" докле год се не заврши процес "цивилизовања".