Јаншино "ослобађање": Како је десетодневни словеначки сукоб одувао Други светски рат

Словенија је 25. октобра обележила "дан суверености" – годишњицу дана када је 1991. године последњи војник Југословенске народне армије (ЈНА) из луке у Копру напустио словеначку територију.

Ове године се, међутим, не слави само "одлазак последњег војника ЈНА", као последње 34 године. Влада Јанеза Јанше је у позивници за централну државну прославу тај дан сада прекрстила у "35. годишњицу ослобођења Словеније". Једна реч – ослобођење – била је довољна да се светковина претвори у политички скандал, а Словенија у земљу у којој се поново води срдит бој око тумачења историје.

На прославу у Копру, која је замишљена као војна парада са око 500 војника, почасним плотунима, прелетима хеликоптера, падобранцима са заставама, ратном лађицом "Триглав" и чак два италијанска ловца "еурофајтер", нису били позвани барјактари Савеза удружења бораца за вредности НОБ – организације која чува успомену на борбу и жртве партизана током Другог светског рата.

Разлог: врх њихових копаља краси петокрака звезда.

Председник координационог одбора за државне прославе Јелко Кацин – исти онај који је 1991. као министар информисања био главни глас словеначке ратно-хушкачке пропаганде – одбацио је критике речима: "То није преименовање празника, само кажемо шта прослављамо."

Премијер Јанез Јанша био је директнији: "Сви су добродошли, али без симбола агресора." Додао је да на прослави неће бити они којима "симбол на капи и застави некадашњег агресора" значи више од самосталности државе.

Под "агресором" Јанша подразумева ЈНА, а под забрањеним "симболом" – петокраку, звезду под којом су се партизани борили против нацистичких и фашистичких окупатора.

Председница Словеније Наташа Пирц Мусар најпре је из кабинета премијера замољена да на прослави не говори. Пристала је да буде "само гледалац, али не и свечани говорник". Затим су јој из програма без објашњења прецртали смотру почасне чете и одавање почасти застави. Када су томе додати "ослобођење" и протеривање борачких застава из Другог светског рата, саопштила је да је то "прва државна прослава у мом мандату на којој ме неће бити".

Њено образложење било је кратко и јасно: "Словенија се 1991. осамосталила, а не ослободила!" Народно-ослободилачка борба (НОБ), додала је, "нема везе са војском ЈНА", а одузимањем протоколарних радњи "грађанима је одузето достојанство, као и држави и институцијама".

Није први пут да Јанша брутално ретушира историју 20. века. Већ у јуну, пред "дан државности", државни протокол је у позиву захтевао да сви партизански барјаци са врха копља скину звезду и замене је државним грбом. Иако је Јанша некада и сам био члан Савеза комуниста Југославије, потоњу каријеру је изградио на нападима на црвену петокраку коју представља као симбол (српске) окупације, иако је та звезда много више од тога.

У Словенији и широм света она је симбол отпора – носили су је партизани који су се у Другом светском рату дигли против нацистичке и фашистичке окупације, носили су је ослободиоци Београда, Трста, Беча и Берлина... Да њен статус није упоредив са нацистичким симболима, признаје и Европски суд за људска права. У предмету Вајнаи против Мађарске тај суд је 2008. пресудио да се црвена звезда "не може тумачити као симбол искључиво комунистичке тоталитарне владавине", јер симболизује и међународни раднички покрет; зато је Мађарска, кажњавајући човека који ју је носио на протестном скупу, прекршила слободу изражавања, одлучио је суд у Стразбуру.

Иронија најновијег Јаншиног напора да историју прилагоди себи и својим сатрапима, утолико је већа због самог места прославе.

Наиме, Јанша се намерио да "симболе агресора" протера из Копра – града који би данас био део Италије да није било војника са црвеном звездом на капи. Словеначко Приморје је ослобођено у мају 1945, када је Југословенска армија продрла до Трста, а Копар је после година таворења у зони Б и Лондонског меморандума из 1954. године на крају припао Југославији, па тако и Словенији. Словеначка обала, на којој се у недељу уз италијанске "еурофајтере" славило "ослобођење", словеначка је захваљујући онима чији су барјаци са прославе – прогнани!

Добро је познат и други Јаншин трик у напору да одузме лауреат ослободилаца правим ослободиоцима Европе испод нацистичког терора – југословенским партизанима, совјетској Црвеној армији и савезничким војскама. Сукоб словеначких оружаних снага и ЈНА из 1991, који је трајао само десет дана, он покушава да представи као велики, крвав рат, а стање у Словенији пре тога, у време Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) – као окупацију независне државе.

Јаншино изједначавање победе над нацизмом са догађајима из 1991. усмерено је на млађа покољења како би на ЈНА гледала као на окупаторску силу која је све до "ослобођења" газила словеначку државу и народ. Јанша се не устручава да збори о "великој победи над југо-војском", иако су његови сарадници касније сведочили да се током узбуна за ваздушну опасност крајем јуна 1991. храбро крио у најдубљем подруму Цанкаревог дома у Љубљани…

Јаншине тврдње о "окупацији" су, наравно, далеко од истине, јер је Словенија имала скоро све полуге власти и пре отцепљења од СФРЈ. Словенци су уз то заузимали највише савезне функције – да поменем само Едварда Кардеља, Станета Доланца, браћу Крајгер, Митју Рибичича, а не треба заборавити ни да је Јанез Дрновшек био председник Председништва СФРЈ и његов члан све до јуна 1991. године.

Чим је прогласила "независност", словеначка десничарска влада је већ сутрадан преузела граничне прелазе и царину на спољној граници тадашње Југославије. Савезно извршно веће, на чијем челу је био Хрват Анте Марковић, наредило је да се граница заштити. ЈНА је 27. јуна 1991. на граничне прелазе послала око две хиљаде махом неискусних војника, голобрадих регрута, подељених у мање групе. На њих је у заседи вребало више десетина хиљада мобилисаних и до зуба наоружаних припадника Територијалне одбране Словеније и словеначке полиције. Спорадичне чарке трајале су до почетка јула, а 7. јула је потписана Брионска декларација којом је нетом проглашена независност – замрзнута на три месеца.

Бројке су неумољиве. На словеначкој страни погинуло је 19 припадника Територијалне одбране и полиције. ЈНА је изгубила 44 војника – углавном тек пунолетних младића на одслужењу војног рока из свих крајева Југославије, чији су родитељи у Србији и другим републикама тих дана протестовали тражећи да им се синови врате кућама. Погинуло је и 12 странаца, међу њима двојица аустријских новинара и возачи камиона, Бугари, као и неколико словеначких цивила. Укупно – мање од сто људи.

Савезна држава је тада већ била уздрмана ударцима које је добијала од стране политичких лидера свих шест република и обе покрајине, а пре свега због сукоба Словеније и Хрватске са Србијом. Србија, међутим, није имала никакве амбиције за сукоб са Словенијом. То је у свом дневнику "Последњи дани СФРЈ" потврдио и Борисав Јовић, тесан сарадник Слободана Милошевића. Јовић је касније испричао да Милошевић није знао да је управо он предложио повлачење војске из Словеније, а разлог је био једноставан: "Зато што смо ми (Срби) увек сматрали да Словенија може да оде." Уосталом, и Милошевић је још јануара 1991. Милану Кучану рекао да Словенија може да иде, али да то не важи за Хрватску.

Све је још апсурдније и зато што је сукоб 1991. према оценама војних стручњака уистину био сукоб "ниског интензитета". Америчка војна доктрина – приручник Копнене војске САД ФМ 100-20 из 1990. – сукоб ниског интензитета дефинише као политичко-војну конфронтацију испод нивоа конвенционалног рата. Амерички истраживачки пројекат "Correlates of War" са Универзитета у Мичигену, једна од најцитиранијих база података о ратовима у свету, "ратом" сматра сукоб са најмање хиљаду погинулих у борбама. Шведски програм УЦДП из Упсале сукобе са 25 до 999 жртава сврстава у "мање оружане сукобе".

Укратко, Јаншин "велики рат над формално четвртом најјачом армадом у Европи" нити је био прави рат, а поготово не међународни, каквим данас покушава да га представи он сам, али и његова странка СДС, стално истичући "агресију ЈНА" уз објављивање слика крвожедних српских четника на словеначким друштвеним мрежама.

Јаншин конструкт је заправо неупотребљив: ЈНА није могла да изврши агресију на тло сопствене државе. Њен излазак на границе 1991. изазвало је једнострано проглашење независности у Љубљани, и последични захтев Анте Марковића да војска заштити државну међу. Упркос томе је ЈНА у Словенији проглашена агресорском, а после мораторијума и одласка савезне војске држава се осветила пре свега породицама њених бивших припадника. Протеривала их је из земље, спречавала спајање породица, судски их гонила због наводних злочина, одузимала им станове и ускраћивала им заслужене пензије због наводног учешћа у "агресији".

Многе је 26. фебруара 1992. незаконито "избрисала" из регистра сталног становништва – више од 25.000 људи, углавном пореклом из других република бивше Југославије. Деценијама касније је утврђено да је Словенија у том чину "етничког чишћења" избрисала и преко 4.000 деце. Европски суд за људска права је 2012. у предмету Курић и други против Словеније то осудио као тешко кршење људских права. Некима, као генералу Милану Аксентијевићу, одузето је и држављанство.

Многи су о томе дуго ћутали. Нису марили за злу судбину својих дојучерашњих комшија јер се радило о "јужњацима", обесправљеним људима чији су једини грех били корени у некој од екс-Ју република. А сада се оштрица Јаншиног ревизионизма и осветољубивост потомака губитника из Другог светског рата окреће против Словенаца, наследника партизанског предања. И све то захваљујући Јанезу Јанши који је у време "процеса против четворице" 1988. из руку шефа контраобавештајне службе ЈНА (КОС) Александра Васиљевића весело лизао сладолед и зобао трешње, а који данас ЈНА представља као неку врсту Вермахта, "велику силу" коју је 1991. лично он поразио до балчака.

Чињеница је да Јаншу и његове "осамосталитеље" (на словеначком – осамосвојитеље) нагриза зуб времена, па би под старост и још за живота да себи подигну што више музеја и споменика који ће опевати њихова херојска дела. А да би њихова историјска рола била што важнија, рат мора да буде велики, најстрашнији (већи чак и од Другог светског!), непријатељ што злобнији, а сукоб манихејски, изузетан, непоновљив – и мора да представља право, истинско "ослобођење" народа и државе.

Реч је о митологизацији прошлости, приватизацији историје и историјској лажи. Човек који је у фотељи министра одбране седео у влади Алојза Петерлеа која је покренула погром официра ЈНА, њихових породица и свих осталих "јужњака", означивши их за унутрашње непријатеље и незаконито им одузимајући пензије и сваки облик егзистенције под лажном оптужбом учешћа у "агресији", данас са државних прослава протерује припаднике словеначког Савеза бораца који негује вредности НОБ.

Дакле баш оне који чувају сећање на југословенске партизане и Црвеноармејце, једине који су некадашњу Југославију а последично и Словенију заиста ослобађали.