Читав демократски свет и седам милијарди подстанара

Колико се од 20 највећих градова на свету налази у Европи и САД ? Ниједан. Или се на листу могу ставити две трећине Истанбула, мегаполиса у којем је нестало Византијско царство а на европски континент ушла нова азијска империја. Шта говори о планети у којој живимо податак да Дака, Киншаса или Лагос имају више становника од Лондона, Париза и Вашингтона заједно? Или што би за десетак година демографске експлозије могло да се деси да Нигерија има становника као све земље Европске уније?

Чувари догме о једном свету и једној демократској цивилизацији, чије се границе углавном поклапају са границама НАТО пакта, рећи ће да ће све бројније нације, осим Русије, Кине и Индије, остати само сиромашни посматрачи са треће галерије светског позоришта.

Ако је британски премијер Невил Чемберлен објашњавао да је Хитлеру сервирао Чехословачку јер не треба улазити у сукобе због "далеке земље насељене људима о којима не знамо ништа", зашто би о још удаљенијим земљама знали нешто више?

Ако амерички званичници данас поручују највећој светској економији Кини да ће војно интервенисати ако покуша да предузме једностране акције на њеној територији, какву правду би могле да очекују неупоредиво мање, сиромашније земље. Оне ће се у великим западним медијима појавити само ако се деси огромна катастрофа, државни удар или ако буде пронађено велико налазиште нафте или гаса. Остаће само подстанари на планети, који се не могу избацити из станова али им се неће дозволити да потраже боље место за живот.  

Управо се у граду у којем почиње или се завршава Европа, пре десетак година најбоље видео први судар склеротичне западне демократије и света који долази. Суочена за морем избеглица, тада је ЕУ дала најневероватнију понуду некој озбиљној држави – ви нам гарантујте да милионе несретника нећете пропустити на наше тло, а ми вам гарантујемо да ћемо ваш захтев за чланство у ЕУ размотрити за коју деценију или седам дана након краја вечности.  

Долазак милиона очајника из Сирије, Ирака, Авганистана или Пакистана, који више нису могли да поднесу лепоте борбе за демократију, пореметио би удобан, свакодневни живот све старијих и малобројнијих европских грађана, док би улазак Турске, са 85 милиона становника у земљи и 20 у земљама ЕУ, темељно пореметио европски систем. Нису биле у питању вредности већ бројке.

Веселе мултиетничке заједнице

И после те мигрантске хуманитарне катастрофе бриселски званичници наставили су да декламују пароле о интеграцијама и веселим мултиетничким заједницама, али су се на границама  ужурбано постављале бодљикаве жице и инфрацрвене камере. А на камерама се нису видели само очајни људи из далеких земаља о којима не знамо ништа. Видело се да се свет темељно променио. И да, када неке обавештајне службе запале пожар у далекој земљи, пламен може да се врати у земље из којих је сипан бензин.

Заговорници глобализма могли су да се само жале како нису очекивали да ће свет заиста постати тако глобалан. Док су били у глобалистичком заносу, веровали су да ће та мантра много помоћи да се из њихових самозагледаних земаља у далеке земље пошаље вишак добрих, хуманистичких идеја и прими њихов вишак енергената. Нико није ни помишљао о примању људи.       

Светски демографски стручњаци нису сигурни да ли се то већ десило или ће се десити наредних недеља или месеци, али су сигурни да ће 2023.остати упамћена као прва година у којој је земља прешла границу од осам милијарди становника, а Индија постала најмногољуднија земља на свету, која би већ за четврт века могла да има 1,6 милијарди становника.

Демографи и историчари процењују да је планети земљи било потребно око 300 хиљада година да би почетком 19. века достигла милијарду становника, док је граница од друге милијарде пређена већ 1928. године.

70 милијарди долара да Американци смршају

Од тада се историјски и демографски точак само убрзавао. Тако је за свега 11 година свет добио милијарду нових становника или више од две Европске уније. Стручњаци кажу да већ сада половину светске популације чини девет земаља, предвођених Индијом и Кином, од којих ниједна не припада западним демократијама.

У свету којем живимо, процењује се да је 820 милиона људи неухрањено, док 800 милиона нема приступ води безбедној за пиће, док се само у САД потроши 70 милијарди долара годишње за програме мршављења.

Ове цифре нису само делови заморне, досадне статистике који не ремете окамењену глобалну поделу моћи и неправде. Оне најављују нову расподелу карата, у којој ће најуспешније земље из "недемократског света" наставити да шире утицај међу осталих седам милијарди подстанара. А неоколонијални западни управници ће имати све мање успеха у извозу прерађених информација и увозу сировина. Као што се раст становништва убрзава, тако се и убрзава нека васионска река којом се креће планета земља.          

Са многим земљама се историјска машина поиграла, али је успон и пад великих нација трајао вековима. Некада велике и свемоћне цивилизације су постајала земље у којима деца гладују и опет се обнављале, варвари који су вековима живели од пљачкања постајали су вечити симбол европског просперитета.

Над британском империјом је та историјска машина већ показала да се убрзава. Британски премијер Риши Сунак је недавно међу пет кључних мера за опоравак земље уврстио и обећање да ће зауставити бродове који довозе имигранте у Уједињено краљевство. Тако је затворен велики круг – земља која је је постала највећа светска империја јер је на све стране света слала морнарицу, са вишком наоружања и колонијалних управника или високих представника, данас као један од кључних циљева наводи спречавање бродова који су се упутили ка њој.

Некад су били острво којем припада половина света, данас су острво које се плаши да промил света не дође њима. Можда зато што казаљке на часовнику историје не иду у њиховим смеру.    

Пре него што је демократија стигла у земље источне Европе, као некаква идеолошка коњица је стигла главна матрица о отвореном друштву, слободном кретању капитала и људи са капиталом и безобалној тржишној економији. Само људи који су остали робови прошлости могли су да причају како државу, нацију, економију треба штитити од богатијих земаља са вечитим суфицитом добре воље и наоружања.

Борба за западне вредности, али од куће

Када су прошли са одличним успехом основну школу отвореног друштва Сороша и осталих филантропа,  полазници су могли само да немо посматрају како се у САД и ЕУ изненада отварају факултети затвореног друштва. Тешко је пронаћи свету демократску заповест која није преко ноћи погажена - од државне субвенције за пропале компаније, преко царинских тарифа којим се штите домаћа радна места и спречава страна конкуренција, до медија који могу да буду слободни под условом да воде рачуна о интересу државе, власника, оглашивача и осталих утицајних бораца за демократију и мир у свету.

Десетине милиона људи из Азије, Африке или Јужне Америке који су пешице, на бродовима или као скривени терет у камионима покушавали да уђу у земље благостање, нису читали умотворине о отвореном друштву. Али су чули негде ехо тих парола. И поверовали да постоје нека богата друштва која деценијама проповедају интеграцију и толеранцију. Део је успео да уђе у та друштва, али је убедљива већина на тежи начин схватила да припада сиромашним подстанарима планете, који могу да буду занимљиви медијима, али под условом да остану код куће и боре се за западне вредности.