Да ли то Живко Николић са оног света режира Црну Гору

Историчари савремене уметности нису утврдили колико је великих уметника током своје каријере доживело да их једна власт прогања, а нека друга прославља, да их једна гарнитура шаље у затвор или вишегодишњу удбашку изолацију а друга им ћелије замењује вилама и пита их да ли да хапсе или помилују неког уметника, миљеника претходне власти.

Живко Николић је, можда, једини којег су иста политичка елита и исто инелектуално подземље прогањали и славили. Док је био жив, нису могли да му опросте што је црногорско друштво и менталитет приказивао онаквим какви никада нису били, а када је умро у сиромаштву почели су да причају како је генијално описао какви су некада били.

Приче из Црне Горе

Живео је и стварао у Београду, али је све своје филмове посветио причама из Црне Горе - од првог документарног који се бави хидроцентралом подигнутој на месту где нема воде, до "Искушавања ђавола", филма о две породице које су смртно посвађане, да би тек смрт главе једне породице донела кајање и помирење.

И сама Црна Гора, ако није могла за живота, одужила се са каматама лику и делу великог режисера јер се претворила у велики, бескрајни филм Живка Николића који можда и сам режира са висина. Или су његови прогонотељи и обожаваоци наставили његово дело, само што тај филм нема никаква временска и финансијска ограничења.

Као и друга балканска друштва, и црногорско је пуно лица из Бештија која стално вире кроз туђе прозоре, ликова који ће све учинити да неком новом господину Голужи помогну да се господски самоубије, или туристичких генија у лику Мире Бањац која објашњавају заосталом мужу и оцу да је нудизам будућност.        

Али та постхумна идолатрија великог уметника, којег је пратила и велика несрећа, није остала само на прављењу римејкова и ретуширању његових заплета или карактера попут Машана којем активисти ДПС пре референдума поручују да преломи у мозгу, док ће се они побринути за рачуне за струју.

Ово ни Живко не би могао да замисли

На јавном сервису су недавно приказана два прилога о несуђеном руском шпијуну, које ни Живко Николић у највећем креативном заносу не би могао са смисли. Главни јунак из тог филма зове се Владимир Белојевић, који живи у улици названој по његовом деди, хероју из Другог рата. Пре три месеца су специјалне јединице ухапсила њега и сина због сумње да припадају руској шпијунској мрежи и шире малигни руско-српски утицај. Његов грех није мали – са поносом каже да је био пријатељ покојног митрополита Амфилохија, признаје да воли да попије вотку, а један је од ретких власника аутомеханичарских и лимарских радњи у Црној Гори који се бави поправким руских аутомобила, са посебним акцентом на ладе.

У стезању обруча око Белојевића су, изгледа, крунски аргумент биле козе руске пасмине и склоност главног јунака да се шали. У телефонским разговорима са супругом умео је да пита да ли су се вратили козаци и да ли су сити. Тако су "козаци" дигли на ноге онкологе из Агенције на националну безбедност (АНБ) Црне Горе који годинама лече земљу од малигног руско-српског утицаја. 

У темељном претресу куће специјалне јединице имале су половичан успех - нису нашле ни компјутер са датотекама сарадника, ни сателитске уређаје, али су му одузеле пиштољ од покојног стрица и шлајферицу – машину којом скида фарбу са кола, "онијех руских", и припрема их за фарбање. У ТВ прилозима, несуђени лидер руске тајне мреже уз осмех укључује шлајферицу која му је остала у радионици и заиста се чује звук неидентификоване летелице изнад гараже. Мора да су Руси, каже једини агент аутолимар на свету.

Иако је пуштен, исто као што је ухапшен, без образложења, Агенција за националну безбедност му шлајферицу није вратила. Ишао је по њу али су му рекли да им се писмено обрати.

Увидевши да је неко од његовог живота покушао да направи трагикомедију, отишао је још једном и рекао људима да је имао директну комуникацију са Сергејем Лавровим и да му је шеф руске дипломатије посаветовао да све призна. Добио је исти одговор као и за шлајферицу – обратите нам се писмено.

Као у филму Живка Николића "У име народа" где главног јунака директора предузећа тајне службе хапсе без образложења, малтретирају све који су ми били блиски, да би на крају био враћен на место уз образложење да је био на дугом службеном путу за Киншасу, Белојевић је као тајни агент дошао на јавни сервис. Да све буде достојно стваралаштва Живка Николића, главни мозак операције био је Саво Кентера, из једне од најчувенијих српских породица који је као председник Атлантског савета направио студију о малгном руско-српском утицају и зато добио шансу да пар месеци води тајну службу у Црној Гори.

Лепота АНБ-а

Пре него што је смењен, председник скупштинског Одбора за безбедност и један од лидера Демократског фронта Милан Кнежевић био је шокиран када је сазнао да је Кентера имао приступ поверљивим информацијама још док је био челник невладине организације, док он као предсеник одбора ни сада нема увид.

И ту прича о неоствареном ремек делу добија финале – Кнежевић вероватно неће ни добити право на увид у списа јер су он, али и његова мајка, били хапшени због учествовању у већ чувеном државном удару, иза којег стоји руска служба. Главни тужицац у том случају, Саша Чађеновић у међувремену је ухапшен јер је био у малигним везама са кавачким кланом, а судија у том процесу Сузана Мугоша је ових дана пустила функционера Агенције за националну безбедност Петра Лазовића, којем се такође приписује припадност кавачком нарко-картелу, да се брани са слободе уз кауцију већу од шест милиона евра. Тако су се две филмске линије лажних шпијунских и правих нарко-мрежа спојиле крајем лета господњег 2022.

Та прича о сарадницима или вођама криминалних гангова које неустрашиво воде борбу против шпијуна-ауто лимара и уместо тона кокаина заплењују шлајферице, трајаће колико и наслеђе Живка Николића.     

Велики глумац Петар Божовић, који сам каже да не зна шта би од његове филмске каријере остало да му неко одузме Николићеве филмове, присећао се како је једном тражио да са њим разговара о антологијској улози Жоржа у Лепоти порока, а овај му поручио да прво оде са костимографкињом и сам изабере одело за филм. Када је купио бело одело и бели шешир, није се јављао режисеру јер је, док се гледао у огледало Робних кућа Београд, све разумео око улоге.  

У том фипму велики заговорник модерних времена Жорж избацује из куће читаву породицу како би лепо дочекао љубавницу. Када му отац, жена и деца закуцају у касним вечерњим сатима на врата и замоле да их пусти у кућу, он одговара искрено – али мени треба моја кућа, ајде идите мало да се провеселите па се некад вратите.

Живкове руске везе

Нико још није утврдио руске везе Живка Николића, али славни глумац испричао је анегдоту како је режисер отишао у Русију да дистрибутерима прикаже Лепоту порока. Питао их је колико су приказивали Чудо невиђено. Пет година, одговорили су. А шта мислите колико ће приказивати Лепоту порока. Чуо је одговор - вечно.

Својевремено је родоначелник и најискренији заговорник самосталне Црне Горе и лидер либерала Славко Перовић, након ваљда једине изборне победе на Цетињу, рекао нешто што ниједан политичар на Балкану није изговорио као главно обећање: "Не могу вам пуно обећати, али вам  дајем ријеч да ћу се свим силама борити да не буде више шпијања". Неколико година касније, повукао се из политике, јер су му читав програм украли људи из власти и шпијуни из његове странке.