Мило - групни портрет са самим собом

Када се Црној Гори догодила историјска Жута греда а Мило Ђукановић преко те греде закорачио у политички врх, Јаков Милатовић је вероватно већ умео да сигурно и самостално хода. Када је Мило већ постао владар Црне Горе, Јаков је већ могао да изговора прве речи – мама, тата, ђедо, баба, бата, сека, лопта, сунце, море и... Мило. Зато је као неки невероватни политички и друштвени феномен деловао председнички дуел убедљиво најискуснијег владара у Европи и једног од најнеискуснијих опозиционара на Балкану.

У други круг Ђукановић је у најбољем меркантилно-демократском маниру кренуо са незаборавном, фројдовски огољеном реченицом да тачно зна где још има џепова подршке гласова и да ће вредно радити да их активира. Иако му ни највећи противници не споре да од свих лидера на Балкану најбоље процењује дубину џепова и плиткоћу оних које треба активирати, показало се да му је млади и неискусни Милатовић одржао највећу лекцију у каријери. И послао га у прошлост.  

Покушавајући да за пар година избегне сусрет са истражним органима или пословним партнерима који такве сусрете не могу да избегну без имунитета, Ђукановић је као главну поруку изнео подгрејани страх од великосрпско-руске хегемоније и опасност од "цркве из Србије".

Помозите ми да спасем себе и Црну Гору, као да је поручивао бирачима док је у младом ривалу, са чистом биографијом, без сумњивих кумова и пријатеља са Интерполових листа, видео фаталну опасност за Црну Гору.

Поруке о помирењу, заједништву и будућности

Милатовић је, међутим, искусно само са себе отресао прашину етничке мржње, избегао физички линч на Цетињу и на малигно хушкање одговарао порукама о помирењу, заједништву и будућности. Као један од ретких црногорских политичара који је имао више добрих ангажмана у иностранству а да ниједно није било у Београду, прилично је лежерно одолео последњим ударима дубоке Милове државе. Мада би требало одати признање и техничкој влади Дритана Абазовића која је прилично јасно поручила полицијским функционерима да ће ово бити први избори на којима неће радити као придружени чланови штаба Мила Ђукановића, нити организовати колективни одлазак личних карата на биралишта.

Има неке историјске симболике што је на путу ка првом и судбинском поразу одлазећи господар Црне Горе добио трагикомичну подршку читаве галерије увенулих регионалних лидера, који су након низа покушаја да дођу до првог процента гласова одлучили да заврше политичке каријере и баве се подржавањем солвентнијих лидера.

Још је комичније изгледала читава галерија пензионисаних професора београдских факултета, који су се бавили или се баве борбом против корупције и аутократије у Србији, али су одлучили да врхунац своје каријере дочекају на приватном Универзитету Доња Горица, у власништву Ђукановића и повезаних лица.  

Празник науке

Анализа листе сарадника Доње Горице, најутицајнијег универзитета на Балкану барем док се не оснује Универзитет Горња Горица, показује врхунску политичку вештину владавине Мила Ђукановића – на њој се налазе и борци против малигне српске хегемоније и недемократије Чедомир Чупић, Јелена Ђорђевић, Жарко Требјешанин, али и садашња министарка Србије Тања Мишчевић или заборављени политички ас Милошевићевог режима из деведесетих, Будимир Кошутић.

Том празнику науке, демократије и прагматичности посебну драж дају отац црногорске транзиције Веселин Вукотић, ректор који се тренутно налази у затвору, али и Веселин Вељовић, Ђукановићев саветник за безбедност и главни организатор "јунака са Белведереа" са Цетиња који су уз прангијање из ватреног оружја угрожавали безбедност патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија. Као у некој урнебесној комедији, Вељовић је на сајту Универзитета представљен као "сарадник из Праксе".

Либерални Балкан је дакле рондао због Миловог пораза, али је изгледа Црна Гора славила.  

Испоставило се на крају да је неки утицај на изборе имала само подршка хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића којем је поверовао значајан део Бошњака, али и подршка Куртијевог кабинета – део Албанаца послушао је поруку "косовског" премијера, дочим је подршка његове колоритне сараднице Раде Трајковић само додатно мотивисала Милове противнике.     

Људи, који нису нимало очарани демократским и европским потенцијалима Мила Ђукановића, казаће да је одлазећи председник владао Црном Гором знатно дуже него Ерих Хонекер Источном Немачком. Његове присталице тврдиће да је владао као Хелмут Кол и Ангела Меркел заједно, само са нешто слабијим резултатима.

Али та расправа о дужини владавине није коректна јер је заправо реч о скупу каријера неколико Мила Ђукановића који немају ничег заједничког осим његовог имена и матичног броја. А његова владарска историја могла би се описати као групни портрет са самим собом. Зато и делује трагично што је читаво друштво могло да уђе у драматичне, крваве сукобе јер се један Мило обрачунавао са сопственом прошлошћу и онима којима су му тада веровали, не помишљајући да би он могао да престане да верује у себе.

И док се прича о његовој тродеценијској владавини, заборавља се да је каријеру почео знатно раније јер је још пре пунолетства, давне 1979. године, постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, а касније константно проводио време у Београду као функционер Председништва Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Митска слика

После буђења народа у Црној Гори, као нека митска слика остаће фотографија тројице младих, насмејаних људи - Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Свете Маровића како у џемперима преузимају власт и обећавају, шта би друго, бољу и праведнију будућност.

На првим вишестраначким изборима ни не помишљају да се одрекну комунизма и побеђују као лидери Савеза комуниста. Када лидер те групе младих, насмејаних Момир Булатовић на почетку југословенске агоније начелно прихвата Карингтонов план, у Подгорици му тврда струја у новом ДПС-у, предвођена Ђукановићем а уз помоћ Милошевићеве инфраструктуре, организује другарско преиспитивање.

Иако су касније Милови медији описивали све његове поступке као спашавање живе главе од зла које се ваљало из Београда, тешко је замислити да је под принудом зле Србије одзив на мобилизацију у Црној Гори био вишеструко већи него у Београду, нити зашто је Ђукановић у војној кабаници обилазио "ослобођена" подручја у дубровачком залеђу. И говорио да је престао да игра шах због шаховнице.

На крају је та прва биографија Мила Ђукановића завршена 1997. године, када се догодио расцеп у самом ДПС-у.

Романтизована савремена црногорска историја већ је записала да Мило више није могао да трпи страхоте рата и национализма, али је довољно само погледати у календар па видети да се раскол догодио две године након Сребренице и Олује и два дана након што му је његов најбољи пријатељ и политички учитељ Момир Булатовић поставио низ сасвим неисторијских питања о шверцу цигарета, астрономском увозу банана и феномену подгоричког аеродрома на који слеће највише покварених авиона у Европи.

На првој седници Главног одбора ДПС-а, Мило је био потучен до ногу, али је Момир Булатовић, верујући у комунистичке приче о другарској самокритици, одлучио да свом најбољем пријатељу да времена за преиспитивање. И Мило је искористио то време. Први пут је употребио инструменте које је користио до 2. априла ове године и преузео власт у Црној Гори.

Претпоследња победа

У следећем кратком политичком животу деловао је као најискренији савезник свих демократских снага у Србији и заклети борац за демократизацију Југославије.

Чувени хотел "Црна Гора" добија назив "Казабланка" јер су се у њему скупљали представници демократских снага у Србији, лидери невладиних организација, припадници западних служби и незванични заступници највећих дуванских компанија на свету.

Када је победио Булатовића, Мило је говорио да је то његова претпоследња победа, јасно стављајући до знања да ће следећа победа бити над Милошевићем.

Након пада Милошевића, Мило заправо први пут каже да њему није био противник Милошевић него Србија. Чим је пао Милошевићев режим, а превоз банана и дувана остао на истом царинском режиму, отворена је прича о независности Црне Горе, која се само појачала када је Светозар Маровић постао председник Србије и Црне Горе са намером да буде и њен последњи председник.

У следећем независном животу се Мило Ђукановић Трећи радикално обрачунава са свиме што су говорили и радили његови претходници истог имена и презимена, осим куповине гласова и продаје цигарета и банана.

На црногорској телевизији приказују се емисије о комунистичким великанима, у чијем је рушењу Мило одиграо капиталну улогу, али је некако испало да су сви заједно испали жртве зла које је долазило из Београда.

О страдању од српског национализма потресно су сведочили потомци комунистичких лидера из пространих београдских станова.

Реверс за 50 калашњикова

На крају треће каријере, Ђукановић је изашао као обновитељ црногорске државе, али је та држава први пут у историји у својим темељима имала одбрану од Србије. А како је Милова унутрашња моћ расла, тако су расли и спољашњи непријатељи па је и Србија постала само подизвођач Русије, у којој, вероватно, Путин сваког јутра пита како данас стојимо у Плужинама а како на Цетињу.

Од земље у којој Његош шаље копију тестамента руском конзулу у Дубровник да би био сигуран да ће бити остварен, преко земље у којој се после независности бележе убедљиво највеће инвестиције из Русије, Црна Гора је постала једина европска земља у којој је Русија (тобоже) покушала да изврши државни удар. Као у некој новој верзији Душана Ковачевића, у судском поступку против лидера Демократског фронта и осталих завереника нашао се и невероватан документ - реверс у којем полицијски функционер потписује да узима 50 калашњикова "за потребе државног удара".

Точак новог писања историје је можда било тешко покренути али га је касније било још теже зауставити – уследило је латинизовање Његоша, мењање просрпске химне које је написао краљ Никола, фарбања старе заставе, стварање новог језика и правописа...

Бројни аналитичари балканских неприлика верују да је покушајем да преузме контролу над српском црквом желео да заокружи црногорски идентитет и постане први владар после Хенрија Осмог који је направио цркву по својој мери. Али је сасвим могуће и да је мислио да би он, његова приватна или пословна породица много боље располагали имовином цркве од светог Василија Острошког или Петра Цетињског.

Ту су се и први пут спојила два Мила Ђукановића, једног који се налази на зидовима Саборног храма у Подгорици јер је снажно подржао изградњу храма, и другог који је желео да од верника отме ту светињу. И обојица Ђукановића су у том судару јако лоше прошла. А покојни митрополит Амфилохије забележио једину и најважнију политичку победу.

У последњој и најдужој биографији, Ђукановић остаје сам на врху, у којем разни кадрови долазе али се ретко ко задржава. Ослобађа се и старог саборца из младости и црногорског Суслова, Светозара Маровића који је, изгледа, био склон корупцији.

Западним савезницима даје стару понуду – сигурна кућа обавештајних и медијских служби на Западном Балкану под условом да никада и ништа не контролишу у његовој држави.

Западне службе су, изгледа, процениле да им више није неопходан "скојевац који је постао скајевац", јер су два клана из Котора далеко превазишли његове политичке оквире. Сат је почео да откуцава лидеру који је у једном животу успео да буде и најватренији комуниста и највећи борац за европску демократију, највећи Србин и Црногорац, највећи русофил и натофил. Као последње уточиште изабрао је одбрану од српског света, иако су бројне истраге и хапшења говорила о полусвету из његовог окружења.

А сам крај владавине као да је скицирао неки небески сценариста јер је све наде за опстанак на власти полагао у специјалног америчког изасланика који се зове Ескобар.