Црвена линија између Драже и Павелића
Шта би то симпатизери усташког покрета могли да науче од команданта Југословенске војске у отаџбини
Новинарки Марини Фратуцан се либерална, демократска јавност није довољно одужила. Деловало је да је немогуће разбити готово окамењене етничке поделе, оптужбе за злочине из наше и њихове прошлости која никако не успева да постане заједничка, али је она успела, непоновљивим новинарским приступом, да годинама у емисији "Црвена линија" покаже како је могуће имати саговорнике из Загреба, Сарајева, Београда или других балканских градова, који ће показати да се у цивилизованом дијалогу увек може пронаћи заједнички језик. То није било нимало лако, посебно ако би се држала бесмислених и превазиђених професионалних правила о објективности или обавези слушања друге или треће стране.
Јер толеранцију о рату у Југославији, према Марининој медијској доктрини, једино је могуће постићи ако вам неко из Загреба објасни како су се одбранили од великосрпске идеологије и фашизма, неко у Сарајеву опише шта су све радили бранећи се од агресије и четништва, дочим би из Београда неки частан интелектуалац дрхтавим гласом рекао да се он и даље бори и против великосрпске хегемоније и четништва и свих осталих видова фашизма.
Тако је требало да изгледа и емисија о застрашујућем покушају ревизије историје јер се, додуше на приватном простору, појавила биста ђенерала Драже. Али нешто је кренуло наопако по толеранцију у региону када је полетна Марина навела да су још 2009. неки Павелићеви следбеници питали да ли треба да оду код четника и од њих науче како да се одуже својим усташким лидерима.
Култура сећања
Можда због силног изгарања на помирењу није стигла да примети, али негде баш у то време Хрватска је имала на стотине улице, тргова и институција који су носили називе 10. април – дан стварања НДХ, креатора расних закона Мила Будака и осталих усташких зликоваца. Чак и данас, шест година након што је Уставни суд Хрватске оценио да је незаконито свако величање НДХ, у три хрватске општине постоје улице Мила Будака, аутора чувене пароле да трећини Срба треба протерати, трећину побити а трећину покатоличити.
Та неукусна опаска о усташама који долазе на курс код четника била је превише за младог, толерантног историчара Александра Стојановића из Београда, који је рекао да се никако не могу изједначавати усташе и четници и подсетио да је Михаиловић изведен пред суд и погубљен дочим је Павелић умро мирно 1959. години, од последица атентата који је извршио четник којег нико није стигао да обавести да су заправо све време били савезници. Док се на лицима осталих учесника разговора већ видела констернација, историчар је подсетио да је велики број усташких функционера уз помоћ Католичке цркве и чувених "пацовских канала" завршио у Аргентини где су дочекали дубоку старост, док је свештеник Драгановић, главни организатор те акције, сахрањен у Сарајеву уз све почасти.
Николина Жидек, која у Мадриду ради студију о нечему што се зове култура сећања хрватског исељеништва у Аргентини, али за своју душу и мању, приватну студију о Брегалничкој 24, прво наводи да Драгановић и Хрватски католички институт Свети Јеролим нису једине линије којем су Хрвати емигрирали у Аргентину и да је истина знатно комплекснија. Нове чињенице или информације није изнела, у складу са традицијом емисије да оне само ремете дијалог и разумевање.
Ова историчарка и преводитељица, чији ранији наступи упућују да су Хрвати 1945. емигрирали због љубави према тангу јер се готово никада не спомиње реч усташа, тврди да је хрватско исељеништво сачувало културу сећања на хрватску државу коју је Туђман само преузео.
На опаске српског историчара да се не могу правите паралеле Павелића и Драже, одговара да је јако погрешно бранити некога тако што ћете рећи да је неко чинио још веће злочине. И ту је само поновила један део медијске стратегија око српског суочавања са прошлошћу – немојте да ваше злочине повезујете са злочинима других над вама, почињених пре ваших и у непосредној близини, пустите њих да се сами суоче ако уопште буду хтели, али бисте ви морали да, као највећи народ, будете пример.
На том таласу је био и други саговорник из Сарајева и потписник чувеног апела 88 за одбрану приватног режима Мила Ђукановића, Един Омерчић, који је на опаску да је Дражин споменик приватна иницијатива направио веома маштовиту паралелу да је заправо читав рат у Босни био нека врста велике приватне иницијативе. На питање о улицама које у Федерацији БиХ носе имена по усташким злочинцима муслиманске вере, Омерчић је напоменуо да је реч о улицама или школама у предграђу, ван главних саобраћајних токова. Има ревизије усташких злочина, али онако у предграђу, за обичну рају, да се и оне сете бабе, даиџе и осталих који су се преселили, као да је желео да објасни хуманиста.
Сабирно место мржње и предрасуда
Фестивал трагикомичне либералне историографије наставио се већ сутрадан у ударном термину друге телевизије Јунајтед групе, али је у емисији Зорана Кесића већ враћен осмех на лице. Аутор и историчар у покушају Бешлин су о несрећном Дражи испричали низ лоших вицева и сами се претворили у виц дуг 24 минута – Де Гол је ђенералу дао орден 1943. када је и он, као читав Француски покрет отпора личио на серију "Ало, ало", а Де Гол на Ренеа, амерички председник Труман је био на челу озбиљније војске од оне из серије "Ало, ало" али су Бешлин и Кесић открили да је Труман био од оних америчких председника који нису волели комунизам. Па је давањем ордена сараднику нациста Дражи хтео да зада ударац комунизму. Али Черчил није дао орден јер је све време имао људе у Дражином штабу па је знао какав је он нациста. Мада ове две историјске громаде још нису стигле да сазнају да је одмах после рата Черчил изгубио власт.
Читавих недељу дана трајала је серија емисија и текстова у "либералним медијима" о осуђеном ратном злочинцу, сараднику окупатора иако га је Виши суд 2015. рехабилитовао, а пресуда из 1946. проглашена ништавном. Зар ћемо ваљда да верујемо пресудама Вучићевог судства, када смо све већ прочитали од нашег највећег историчара Вељка Булајића? Ту револуционарну пресуду није уздрмао ни закон о изједначавању права партизана и равногораца, усвојен у време највећег демократског процвата Србије 2004, па чак ни чињеница да је десет година раније равногорске борце рехабилитовао закон који је усвојила скупштина Словеније.
Као да су четници, изашли из "Неретве" и стотина пропагандних филмова и размилели се по свим деловима српске историје – четници који су пре више од једног века били борци за ослобођење и уједињење поробљене словенске браће постајали су окупатори, Дража је као министар одбране владе у Лондону и лице са потерница нацистичких окупатора постао највећи злочинац Другог рата, док су последњи ратови само од четништва направили кровну оптужницу против једног народа.
Та омиљена дисквалификација једног народа или његових припадника активира се не само када се неко присети Јасеновца, Јадовна или пажљиво потискиваних муслиманских злочина над Јеврејима, Србима и другим народима, већ и када спортисти подигну три прста, када неки глумац или певачица изговори да му је Србија најлепши комад земље на свету, када Ђоковић запева "Весели се српски роде"...
Ако би се направила нека анализа незваничног, свакодневног језика на Балкану, на листи најчешће спомињаних речи – мајка, отац, дете, љубав, Бог, време, сунце, снег, дан или ноћ, највероватније би се нашли и четници. Зато то сабирно место све потиснуте мржње и пажљиво узгајаних предрасуда заправо и нема никакве везе са спомен-собом у Брегалничкој 24. А да би схватили са чим има везе довољно је погледати када све и под којим изговорима се у регионима изговара реч четник.
Људе је можда уморила недеља борбе против ревизије историје па нису обратили велику пажњу на изјаву градоначелника Вуковара Ивана Пенаве о томе да у град није добродошао свако коме смета "ХОС и његове инсигније". Читав дан је требало нашим медијима да схвате како се под инсигнијама мисли на поздрав "За дом спремни", велико слово У и остале усташке симболе, али бројни београдски борци за меркантилну толеранцију у региону још нису саставили ни половину саопштења. Самом Пенави се мора признати искреност јер је на чуђења и добронамерне савете да не нарушава хрватско јединство, када су се партизани и усташе заједно борили против четника, одговорио веома отворено да се не праве луди и да се те "инсигније" налазе све време на улазу у његов кабинет.
И сва је прилика да није, као у чудесном свету Марине Фратуцан, морао да иде код четника да сазна како се чува успомена на наслеђе Павелића. Био је сам свој мајстор.
