Како су западне амбасаде у Подгорици утврдиле коначне изборне резултате у Црној Гори

На свом историјском перону Србија има читав низ немогућих дилема – Косово, Европа или суверенитет, Запад или Русија, због чега је и ногама тешко да уђу у чувени воз који наводно чека на путнике годинама и оставе пртљаге прошлости на бетону.

А онда се десио ултиматум од којег се данима није спавало по свим београдским кабинетима – Јована Маровић саопштила је да њена нога неће крочити на тло Србије све док у њој влада Вучић. Ко је, забога, особа која је каменијег срца од Ескобара, Фон дер Лајенове и осталих изасланика? И да ли је икако могућ неки компромис – да Београд жртвује неколико министара, да пошаље бившег министра Басту као чувара црногорских плажа и европских интеграција у зимском периоду, под условом да другарица Јована пристане да се макар прошета по Бродареву и околним улицама, ако их има. И убаци грам европског ентузијазма у бар један угао наше земље.

Јер када првакиња либералне Црне Горе, која је у једном блиставом историјском тренутку била и потпредседница владе за европске интеграције, стави Србију на личну црну листу, онда би сваки мислећи човек морао да се дубоко размисли.

Већ сутрадан после те сурове одлуке, све невладине организације у Србији, осим оних који су се читавог лета колективно борили за права на Зрћу или Хвару, затражиле су да се та одлука хитно поништи, да влада детаљно објасни како се уопште усудила на тај суманути чин и да се Ана Брнабић дубоко извини, ако већ неће да да оставку или оде у изгнанство.

Смртни греси

Када је прошле недеље такву забрану добио Бреговић од молдавских власти, исте организације су мудро ћутале, као што нико ни не поставља питања какав је смртни грех направио амбасадор Србије Божовић па, ни после добијеног судског спора, не може да посети родитеље у Никшићу. Није ваљда зато што се успротивио јединственој историји на свету – да је српска војска окупирала Црну Гору иако је краљ Никола, пре него што је утекао за Рим, ставио под команду српске војске све црногорске оружане снаге.

Али све те забране су тривијалне у односу на оно што је учињено Јовани Маровић. Као веома дискретна особа, она децентно чува сјајне научне радове о којима само маштају Окфсорд, Харвард или Кембриџ. Покушавали су да тог генија дохвате и велики универзитети са Истока, али су и за њих ти радови остали недоступни. Само су се западни амбасадори у Подгорици сусрели са неким деловима и рекли да такву генијалност не могу да поднесу у великим количинима – читају краће делове или заједно како би свако поднео по свој део терета Јованине генијалности.

Зато и није јасно како Србија сме себи да допусти такав ризик да се одрекне присуства Јоване Маровић само зато што је дошла у Београд и подржала своје колеге у борби против диктатуре и насиља, блокади аутопута и ширењу њених генијалних мисли које крије од света.

Све што живот пружа

Као особа која је студирала, магистрирала и докторирала у Београду, делила је златно правило милогорске етике – са Србијом ништа и никада, али у Београду увек и све што вам живот пружа – студије, лечење или неки стан на Врачару. Већ као саветница за европске интеграције општине Будва, са посебним акцентом на главни европски симбол приморја Перу Трокадера, већ је знала да се Србија и Европа никада неће срести. Када је добила шансу да као потпредседница владе исцрта бржи пут ка Бриселу, јавно се успротивила  потписивању Темељног уговора са СПЦ, саветовала Абазовићу да пре Београда посети Приштину, да не губи време на притајене великосрпске пројекте као што је Отворени Балкан и да нипошто не дозвољава улазак Демократског фронта у владу.

Можда и делује прилично неморално да неко ко буде изабран гласовима српских посланика, инситира да они нипошто не могу да буду део владе. Та вриштећа хипокризија женског чуда од европских интеграција није нимало сметала амбасадорима који је већ чувају да буде председница владе или државе, под условом да се до таквих функција не долази кроз превазиђене форме као што су избори.

Црна Гора није имала регуларне демократске изборе скоро 75 година па јој није ништа недостајало на путу ка НАТО или ЕЗ. Можда се зато западне амбасаде, а посебно немачка, нису ни потрудиле да буду пажљивије у свом раду на састављању владе. Није јасно ко кога следи, Јованка Орлеанка од Сурчина или амбасадори, али од првог дана разговора о влади било је јасно да свако може постати њен део, али не и странке некадашњег Демократског фронта, које би морале да уђу и неку историју бизарности фаличне демократије.

На изборима 2020. имали су више од 30 одсто гласова и били убедљиво најјачи део нове владајуће коалиције, али им то није помогло да уђу у владу. Подржавали су обе пост-миловске владе, али могли су само да чекају и да амбасадори издају лиценцу да нису опасни по околину.

Изазови и прилике

Када је овог пролећа ДФ снажно подржао Милатовића и прославио његову победу над Милом веселије него Јаковљеви саборци из Европе сад, деловало је да ће Мандић и Кнежевић коначно добити шансу да постану део владе, али Јована и труст амбасадорских мозгова нису још били сигурни. У владу ће, изгледа, ући и странке које су до последњег даха ватрено подржавале клептократско-европски пут Мила, али за српску коалицију није остало места.

Истини за вољу, Демократски фронт и лидери су у протекле три године имали пуно изазова и прилика да погреше. И као да нису пропустили ниједну. Од приче да заправо не знају ко је Здравко Кривокопић, којег им је на чело изборне листе подметнуо покојни митрополит Амфилохије, до спрдње са експертима попут Спајића или Милатовића од којих сада зависи да ли ће ући у владу, до заиста суманутог оспоравања, заједно са ДПС, Спајићеве председничке кандидатуре која још није била ни поднета јер је садашњи мандатар имао српско држављанство и пребивалиште.

За те глупости их је већ казнило бирачко тело, које је данас упола мање од оног када је листу водио убачени Кривокапић, али је свеједно то листа која је остала стуб борбе против приватне, мафијашке државе.

И није агитовала за Мила до последњег дана кампање или последње коре банане кавачких Европејаца. У тој игри око владе, која се прави са озбиљном намером да буде темељно нестабилна, остаје нејасно како и на који начин ће иза сцене и њихових маргиналних абонената ући и главни чувари касе Милове епохе. Које ресоре ће дискретно, као што Јована Маровић чува своја необјашњива научна достигнућа, чувати људи из "Бемакса" и остали стражари клептократског капитала.  

Није познато како би Србија могла да попусти Јованином бездушном ултиматуму. Можда би неко могао да је, ипак, приволи да дође макар на један или други аутопут јер је ипак реч о међународној саобраћајници где стално пролазе возила из Европске уније.

Три коверте

Али ако се то и не деси, Јована би, као ексклузивни чувар кључа европске будућности, могла да прво посети Косово и Метохију, као што је саветовала и Дритана Абазовића. Можда и у том делу Балкана има неког насиља или застоја на европском путу. Или је захваљујући генијалности, какву јој је Бог или Шарл Мишел дао, Јована већ схватила да тамо нема ни насиља, ни отпора а ни Срба у влади, ни у Приштини, осим у шаторима испред општина на северу у којима им је отета локална власт.

Незванична историја на Балкану, која има неупоредиво више истинитих чињеница од оних који пишу званичну верзију, упућује да је својевремено амерички амбасадор Кистофер Дел позвао тројицу лидера косовских Албанаца који никако нису могли да се договоре око нечега што су звали председник Републике Косова.

"Вама је потребна жена, нестраначки оријентисана и посвећена западним интеграцијама. У ковертама испред вас имате три имена и свака особа је сјајно решење за косовску демократију", рекао је амбасадор Дел збуњеним лидерима. 

Када је један од њих отворио коверту и прочитао име Атифете Јахјаге, функционерке полиције задужене за сарадњу са Еулексом и НАТО-м, уследила је свађа између лидера чија је она кадар. Америчка екселенција их је затим оставила да на миру разговарају о квалитетима будуће председнице. Када су остали сами, Тачи, Харадинај и Пацоли нису постигли сагласност о Јахјаги већ о томе да виде која имена се налазе у две неотворене коверте. У обе се налазило име које су прочитали у првој. Зато је сасвим могуће да се и данас у Подгорици поставља питање – шта се то још налази у неотвореним ковертама западних амбасада.