Улога Ровиња у српској еволуцији
Како је аутору "Филозофије паланке", манифеста борбе против српског национализма, отета кућа у Ровињу и зашто о томе "друга Србија" воли да ћути?
Када се први пут вратио у Београд из изгнанства на које је себе великодушно осудио, значајни српско-хрватско-берлински писац Бора Ћосић имао је књижевно вече које би морало да уђе у сваку историју прве и друге Србије. Те 1998. године у Јеврејском културном центру је Ћосићев најближи пријатељ Радомир Константиновић позвао присутне да се ухвате за руке. Затим је изговорио имена 11 јеврејских другова из његовог одељења у суботичкој основној школи који су убијени у Другом светском рату. Онда је додао своје и Ћосићево име.
Можда је духовни отац друге Србије тим гестом желео да докаже непоновљиву доследност јер је још 1969. године објавио "Филозофију паланке", књигу која је његова тадашња партијска покровитељка и потоња идејна следбеница Латинка Перовић описала као "најзначајнију књигу српске културе". У тој књизи се неумољиво обрачунава са национализмом и први пут спајају две то тада неспојиве речи – српски и нацизам.
Непоновљиву доследност показао је и његов близак пријатељ Бора Ћосић када је у недавном интервјуу за подкаст Завидавање описао дане када је одлучио да почетком деведесетих напусти Србију. Није донео одлуку након неког акта насиља, какво је рецимо доживео Мирко Ковач, већ је схватио да Београд и Србија више нису његов дом. А имао је кућу у Ровињу где је могао да се склони од националистичког лудила.
Његов пријатељ Константиновић му је дао кључ и његове куће у истом градићу, али у њу није могао да уђе јер је њу већ насилно заузео припадник Хрватске војске Садик Хандановић.
Ћосић је у то хладно, мрачно доба остао без домовине али је на срећу имао какав-такав, ровињски дом, И кључеве од две куће, од којих је једна остала трајно недоступна. Иако је у својим аутобиографским белешкама навео да је "рођен у Загребу, умро у Београду, живи у Берлину", ипак је постхумно затражио и добио националну пензију у Србији што указује да у бившој држави ипак постоји нешто што се зове толеранција и поштовање за књижевност.
Аутору романа "Улога моје породице у светској револуцији" (добитник НИН-ове награде 1969. године) се, међутим, мора одати признање што је за све време изгнанства у Берлину и Ровињу упорно подсећао на варварско пљачкање куће првог борца против српског национализма у толерантном Ровињу.
"У мене био је кључ Радетове куће али испоставило се, када сам онамо доспео, да се више нема тиме шта откључати. Јер вратнице су биле разваљене, намештај испретуран, а рукописи и књиге развучени. Било је то големо сметлиште из једне Бекетове драмске игре. Ђубре епохе и празнина људског живота", написао је својевремено Ћосић у тексту за "Ферал" у којем описује да је "у тој години слободе цела монталбанска улица била поплочана рукописима и папирима из куће Константиновића".
Текст је објављен под насловом "Бекет у прашини" јер су међу папирима који су се ваљали по улици најважнији били они на којима Семјуел Бекет писао великану друге Србије. Константиновић после тога није никада отишао у Ровињ, али су његово духовно наслеђе у ровињском изгнанству чувала двојица значајних писаца, Мирко Ковач и Бора Ћосић. О невиђеном скандалу писали су "Ферал", "Нови лист", неки хрватски писци али се од београдских пријатеља и сабораца тиме озбиљно бавио само Ћосић, као чувар јединог кључа отете куће у којој су се, поред рукописа, антикног намештаја, налазиле и скулптуре Душана Џамоње, слике Миће Поповића, Јована Бијелића, Пеђе Нешковића. Провалник Хандановић је касније кућу уписао на своје име јер је суду приложио купопродајни уговор у којем се наводи да му је Константиновићева супруга продала кућу 2001. године, читавих пет година након што је умрла. Суду није стигла никаква жалба.
Дела Радомира Константиновића, која се малициозно описују као тешко проходна и мегаломанска, наилазила су на честе критике и осуде српских националиста или београдских интелектуалаца којима је било неподношљиво да син Михаила Константиновића, министра у Цветковићој влади и једног од аутора споразума Цветковић-Мачек и Тито Субашић, објашњава српски нацизам. Свеједно је "Филозофија паланке" постала култна књига без које ниједан напредни интелектуалац не сме да крене на семинар, округли сто, скуп о помирењу или суочавању са прошлошћу. Или неко симпатично, толерантно место на хрватском Јадрану. На сваку озбиљнију критику те књиге до сада је одговарано из свих хаубица друге Србије, али је нека невероватна тишина обавијала "ровињски инцидент", који се могао наћи само у фуснотама одбране лика и дела Константиновића.
У чему је тајна интелектуалног кукавичлука неустрашивих бораца против агресивног српског национализма? Свето дело друге Србије или "Филозофија паланке" остаће и после свих критика на полицама, у библиотекама али су рукописи који су те 1991. заједно летели по Ровињу заувек нестали. Није ваљда реч о проклетој блокади – да се прича о злу у туђем дворишту? Или страх од разбијања мита о толерантном, прелепом Ровињу у којем се деценијама од паланачког и београдског глиба одмара цвет српске интелигенције?
Историчари су успевали да напишу разне хронике стварања и распада Југославије на основу извора, саговорника из Београда, Загреба, Сарајева али и из Вашингтона, Берлина, Москве, Рима или Лондона. Али би веома занимљива историја могла да се напише само од извора из тог прелепог приморског градића. Ровињ је неколико година после Другог светског рата постао социолошко чудо јер је комунистичка власт великодушно давала на коришћење куће угледним интелектуалцима и друштвено-политичким радницима задуженим за те велике умове.
Није познато да ли су приходи од књига и предавања били изузетно високи или су, пак, цене некретнина у том дивном месту биле изузетно ниске, али је познато да су бројни писци, професори, дисиденти почетком седамдесетих постали власници кућа. Интелектуални бунтовници су поред мора доводили у питање и Тита, партију или друштвено власништво, али не и њихово приватно власништво из којег су крајем прошлог рата протерани Италијани. Ту симпатичну причу о дисидентима који су некако били драги режиму у интервјуу потврђује и сам Бора Ћосић, искрено описујући како му је први литерарни рад објавио Бранко Ћопић али се касније аутор "Јеретичке приче" нашао на удару режима јер је јавно критиковао модернизам у делима Константиновића и Ћосића.
На похвалу аутора интервјуа да је написао књигу о Крлежи на "чистом хрватском језику" коју никако не може да нађе у хрватским књижарама, Ћосић му одговора да не може јер је књига издата у Београду. У интервјуу, који одише неком чудном доследношћу, сасвим искрено и са некаквим дечачким поносом објашњава да како је једно време славни албански писац Исмаил Кадаре одбијао да се рукује са њим али је касније са њим сасвим нормално причао на некаквим скуповима у Немачкој.
Није јасно да ли је Кадаре сазнао да се Бора Ћосић залаже да НАТО у копненој операцији ослободи Србију, или је увидео да није реч ни о Добрици Ћосићу, нити о Бори Јовићу. Или је схватио да је реч о чувару јединог кључа куће у улици Монталбано у којој је стваран свети водич за борбу против српског национализма. Један други борац против српског национализма у хрватској униформи, изгледа, читао је Константиновићеве књиге само војничким чизмама, како је једном написао Бора Ћосић.
Када је 2011. напустио овај свет, најутицајнији пропагандни радио на планети Слободна Европа објавио је прилог под насловом "Србија се шапатом опростила од Константиновића". У тексту се замера тадашњој демократској, проевропској власти што није достојно испратила интелектуалног горостаса. Неправда је некако исправљена када је основан Савет за очување мисаоног наслеђа Радомира Константиновића на чијем је челу била Латинка Перовић. Једино је штета што су и Савет и остали следбеници са шапатом опростиле од ровињске куће и значајног духовног наслеђа у њој.
