Баук "кинеског дуга" кружи Србијом

Дуг је у основи зао друг. Циљ овог текста, стога, није да докаже да су кредити на Истоку априори бољи од кредита на Северу или Западу.

Циљ овог текста је да оголи очигледну лаж о висини кинeских кредита која се појавила у нашем јавном простору, и сада већ традиционалну замену теза, односно двоструке стандарде у овдашњем извештавању о дуговањима Србије.

Згодан пример у том смислу представља текст америчког "Радија Слободна Европа" који је усредсређен на чињеницу да је "кинески дуг" Србије за последњих десет година повећан 12 пута, са 305 милиона на 3,7 милијарди долара, као да је све ове, али и претходне године, дуг западним повериоцима био у паду.

У тексту "Раст дуга Србије према Кини: 'Челично пријатељство' са каматом", ЕУ (односно њене финансијске институције) није дефинисана као највећи поверилац или кредитор, већ "највећи инвеститор и најважнији спољнотрговински партнери", што је лицемерје своје врсте јер ЕУ свој новац не поклања, чак ни када одобрава помоћ, што ћемо видети касније из овог текста, из примера од пре десет година.

Три милијарде за камате

Ствар је почела пре коју недељу, када је друштвеним мрежама почела да кружи "вест" да ћемо, само у овој години, Кини морати да платимо више од три милијарде долара и то на име камата.

Свако полуписмен, чак и онај ко овдашњу медијску сцену прати сричући искључиво наслове, зна да ми Кини не дугујемо десетине или стотинак милијарди долара, да бисмо јој 2023. камате плаћали више од три милијарде долара. Упркос томе, не баш мали број људи закопрцао се у друштвеним мрежама, упецан на ову лажну вест.

Одмах потом, појавила се и "вест" да ми Кини више не можемо да враћамо доспеле рате кредита и да Кинези сада желе да присвоје наша природна богатства.

Био је то, очигледно, спин.

Проблем ових "вести" био је недостатак било каквог извора, на основу кога би могла да се провери веродостојност пласираних информација.

Антикинески спинови у Србији веома личе на "вести" западних агенција које читамо свакодневно.

Ко се још сећа, не тако давних, лажних вести да je у Пакистану отпуштенo седам милиона текстилних радника, јер та земља, због дугова Кини, не може да обезбеди електричну енергију неопходну за рад својих шиваоница, иако економска криза у тој земљи има далеко сложеније узроке? Или да је на Шри Ланки за протеклих годину дана, опет искључиво због кинеских кредита, у сиромаштво запало пола милиона становника? Или да су у Кенији обустављене исплате плата у јавном сектору како би се подмирили дугови према Кини?

Имам част и привилегију да познајем колеге из ових земаља са којима сам некада радио и било ми је лако да проверим детаље ових спинова.

Мање задуживања на Западу

Ту врсту привилегије, међутим, нема пасивни конзумент медијских спинова који је осуђен да верује да је Кина, на пример, једини кредитор Пакистана, иако дуг те земље Кини износи тридесетак посто њеног укупног дуга.

Штавише, Пекинг је овог лета подржао пакистанске девизне резерве са милијарду долара, како би земља, суочена са економском кризом која није генерисана само спољним дугом, несметано отплаћивала своје обавезе.

Ситуација у Пакистану је умногоме стабилизована откако је успостављен економски коридор Кина – Пакистан у оквиру пројекта “Појас и пут”. Захваљујући “Појасу и путу” у Пакистану је, према подацима тамошње владе које не оспоравају ни западни извори, отворено двеста хиљада нових радних места, изграђено је 1.400 километара ауто-путева и других саобраћајница, а национална електромрежа ојачана је за око осам хиљада мегавата.

Основни проблем Пакистана је што се за протеклих десетак година почео окретати Пекингу, односно што се све мање задужује на Западу.

Шта је овде посреди?

Моралне лекције

Обавезе према кинеским кредиторима, односно "Ексим банци", тренутно, према подацима Народне банке Србије, чине 8,4 одсто укупног српског дуга.

Србија много више дугује западним повериоцима и међународним финансијским институцијама под контролом Запада, и то никога не брине. Напротив, кредити западних финансијских институција и приватних фондова често се представљају као "пројекти" или чак "помоћ".

Слично као Пакистану, Србији се не замера раст дуга сам по себи, већ раст његовог источног удела.

Али, то је само половина укупне приче о билансима Србије.

Овде је олако заборављен извештај Међународног конзорцијума истраживачких новинара који је пре десет година објавио да је од краја 2000. до 2013. године од приватизације српских предузећа у иностранство (читај: на Запад) изнета 51 милијарда долара.

Неоколонизатори, нарочито они који су у прошлости били класични колонизатори, воле да држе моралне лекције надолазећим супарничким силама.

Западне земље, сада већ деценијама, указују на "опасне" кинеске кредите одобрене афричким земљама, али подршка Пекингу и Москви у Африци и даље расте.

Објашњавајући како кинески кредити бесомучно уништавају Африку, а сада и Србију, они заборављају да помену властиту експлоатацију Африке, Индије, Јужне Америке, Индокине и других подручја, укључујући саму Кину током 19. и током прве половине 20. века.

Да нису случајно Пекинг и Москва изазивали масовну глад у Индији и Ирској и језиву смрт десетина милиона људи?

Јесу ли у "белгијском" Конгу падале печене шеве са неба, или су се котрљали милиони људских глава?

Заборављају чак и да помену ко је Грчку, колико јуче, био довео на ивицу банкрота. Да није случајно Пекинг урнисао Атину кредитима, или су то били Немачка и друге западне земље, односно њихови приватни фондови?

Изградња инфраструктуре

Када се пре три године црногорски БДП стрмоглавио, због лоше структуре тамошње привреде ослоњене на туризам који је испаштао због мера уведених због пандемије коронавируса, медијски наратив такође је био усмерен против Кине, иако кинеска "Ексим банка", закључно са прошлом годином, у укупном дугу Црне Горе учествује са 17,15 одсто.

Као да остали црногорски повериоци, попут оних који су Подгорицу задужили у евробонд (Eurobond) обвезницама за милијарду седамстопедесет милиона долара, на пример, а затим и Немачка развојна банка, Међународна банка за обнову и развој, Париски клуб поверилаца, Европска банка за обнову и развој, Европска комисија, ММФ и остале финансијске институције Запада, новац деле бесплатно и не наплаћују камате.

Тада се у медијима говорило да ће Кина, на име 17,15 одсто удела у укупном дугу, тобоже преузети Црну Гору.

Све да се то догодило, а није – као што смо видели, шта би тек пре Кине узели остали повериоци те земље?

Србија би требало рационално да се задужује, уколико већ мора, а њена јавност не би требало да наседа на спинове.

Као што сам поменуо на почетку, дуг је у основи зао друг, али се, исто тако, другови понашају на различите начине.

Неки нас политички условљавају, дебело прелазећи границе понижења и уцена, а неки покушавају да вам буду партнери, поштујући нас целе, онакве какви заиста јесмо.

Све остало је искључиво до нас и вере у медијски наратив да од САД и ЕУ добијамо искључиво помоћ, мед и млеко.

Управо да бисмо себе и своје наследнике сачували од такве "помоћи", треба да учинимо све да за себе производимо оно што можемо и што нам заиста треба, укључујући ту изградњу инфраструктуре, а да увозимо, односно да се опрезно задужујемо само за оно што нам је нужно.