Јинбин, или: Како ракија повезује људе

Живећи својевремено у Пекингу, надокнадио сам све што сам као заклети непушач пропустио. Загађење ваздуха трајало би данима.

Кулиса градске свакодневице била је беличаста боја ваздуха и једва осетан мирис индустријског смрада.

На врхунцу загађења ваздуха, однекуд би се, коначно, појавили облаци. За око пола сата веселог пљуска, количина микроскопских честица у ваздуху срозала би се, рецимо, са језивих 800 на свега десетак микрограма по кубном метру.

Град би тада попримио своју праву свежину и свој прави изглед.

Како Кинези контролишу климу?

Захваљујући тим изненадним пљусковима, међу странцима у кинеској престоници колале су најневероватније теорије (завере) о кинеској контроли временских услова и саме климе.

Верујем да су кинески лидери осмехом на крајичку усана дочекивали те урбане легенде.

Било па прошло. Нисам у међувремену проверавао стање својих плућа, али од последњих година мог боравка у Кини загађење ваздуха тамо је значајно смањено. У Пекингу је практично искорењено. Више скоро да га нема.

Индустрије које су загађивале ваздух укинуте су или технолошки значајно унапређене, а зелене таблице хибридних и електромобила на улицама свих кинеских градова увелико потискују класичне плаве које су остале ознака класичних возила са моторима на унутрашње сагоревање.

У Кини је данас фора имати зелену еколошку таблицу на аутомобилу.

Јинбин, прича о повезаности

Јинбин је изузетак од сваког правила загађења ваздуха.

У овом необичном граду обрео сам се захваљујући новинарској награди коју сам у Пекингу добио ове године. Мала група добитника имала је прилику да протеклих дана, након Трећег форума "Појаса и пута", кроз неку врсту наградног путовања упозна Ченгду, Јинбин, Шенџен и Гуангџонг.

Пре, током и након живота у Кини, што захваљујући послу, што приватно са породицом, обишао сам тридесетак кинеских градова.

Десило се да у Ченгдуу нисам никада боравио, као ни у Јинбоу, а кроз Шенџен и Гуангџоу сам само пролазио у транзиту.

Јинбин има пет милиона становника. Град је смештен међу брдима Сечуана, дуж обала три реке.

Седиште је чувене дистрибутивне компаније "Бивер" (дабар) која је на дан наше посете премашила приход од 10 милијарди јуана (знатно више од милијарду долара).

Током посете компанији, љубазна дама из менаџмента питала ме је јесам ли пробао чувене нудле из њиховог града.

Помало познајем Кину и знао сам за чувене “Јинбин женмијан” нудле. Штавише, јео сам их у ресторану претходног дана.

Уз ограду да вероватно нису баш као у ресторану, али да су свакако укусне, љубазно ми је поклонила паковање инстант нудли "Јинбин женмијан" које сам, потом, случајно заборавио у сали у којој су нас угостили шефови компаније.

Два дана касније, у хотелу у Гуангџоу, испорука посредством "Бивера" доставила ми је велику кутију са нудлама какве сам заборавио код њих.

Уместо једног, било је шест паковања. Поделио сам га са колегама.

Свима у Јинбину, наиме, било је веома важно да прикажу моћ повезаности међу људима, па макар и посредством комерцијалних канала какав је "Бивер".

Културолошки шок

У огромним погонима дестилерије "Вулијанђе" у Јинбину производе чувену кинеску ракију звану бајђо.

Гигантски производни круг краси канал са пагодом, а ту је и технолошки центар у коме буке бајђа проверавају искључиво даме. Том приликом, оне на себе не смеју да наносе шминку, нити било који други мирис.

Први пут сам помислио да бих могао да се бавим другим послом, али је било очигледно да не испуњавам кључни услов, па сам се помирио са тренутно уздрманом судбином новинара.

За разлику од осталих дестилерија, које бајђо пеку углавном од сирка, у Јинбину га производе ферментирајући комбиновано сирак, пиринач, нарочито његов глутен, пшеницу и кукуруз. Џибра (уколико уопште тако могу да кажем, јер је прилично сува за наше прилике) меша се и покрива, да на бетону мамутске производне хале одлежи не мање од 49 дана.

Око нас је огроман број таквих гомила. Ту су и радници који голи до пола, у снажним испарењима, лопатама мешају састојке.

Након најмање 49 дана, производни процес може да почне, уз употребу класичног поступка печења ракије.

Бајђо из Јинбина има "јачину" од четрдесетак до чак 72 одсто алкохола.

Фарука и мене питају желимо ли да пробамо најјачи. Упозоравају нас да отпијемо само мало, практично да лизнемо садржај чашице.

Брат Фарук, који за себе каже да је либерални муслиман, и ја испијамо све на искап и молимо их да доспу још два пута.

Још памтим изразе лица око нас. Били смо, без имало претеривања, потпуни културолошки шок.

После смо се фотографисали испред огромне флаше бајђа, високе педесетак метара. Изгледало ми је да сам унутар кинеске верзије "Посебан третман".

Недостајало је да Бата Стојковић ускочи у флашу.

Увече, на свечаном пријему у нашу част, домаћини нам, претпремијерно, приказују свој адут за глобално тржиште.

Ракија повезује људе

Посматрано са европског шанка, бајђо има нетипично изражен буке.

У Јинбину су се због тога досетили да од њега направе неку врсту коктела. Флашираће бајђо коктел са примесом укуса лимуна, јачине десетак или петнаест одсто.

За вечером смо пробали тај нови адут, али смо се Фарук и ја брзо вратили класичним варијантама.

Приликом обраћања целом скупу, а било нас је укупно четрдесетак новинара и домаћина окупљених око стола направљеног својевремено за потребе посете Ђијанг Цемина овом граду, рекао сам да ми код куће кажемо да ракија повезује људе. Уколико остане у оквирима културног наслеђа, додао сам тактично.

Домаћини су одговорили да и они желе да бајђо повезује људе са Јинбином и кинеском културом дуж путева свиле, као што их "Бивер" повезује са економијом.

Фарук је само намигнуо.

Приликом повратка у хотел, дан уочи одласка у Гуангџоу, ништа нисмо приметили у ваздуху.