Међународна заједница се окупља око Пекинга

Трећи форум "Појаса и пута", одржан прошле недеље у Пекингу поводом десете годишњице те иницијативе, показао је да се значењска структура кованице "међународна заједница" незадржимо мења.

Већина човечанства окупља се сада око Пекинга и то је све приметније.

Не постоји боља платформа за окупљање истинске међународне заједнице од заједничких пројеката изградње глобално или регионално умрежене инфраструктуре.

То је, напросто, аксиом и не треба га додатно образлагати.

Шта је универзална порука Трећег форума "Појаса и пута"?

Будући да је универзално (дакле, разнолико), да није агресивно и уперено против било које треће стране, окупљање дуж модерних путева свиле не одвија се блоковски уз фанфаре и бубњеве. О томе сведочи окупљање високих представника више од 130 земаља и тридесетак организација у Пекингу прошле недеље.

Уколико потражимо универзалну поруку Трећег форума "Појаса и пута", пронаћи ћемо је у све јаснијем интересу земаља у развоју, међу којима је и Србија, да сарађују у формату међусобно корисне сарадње, а не под стегом "меке" експлоатације, (гео)политичких притисака и уцена на које смо, барем ми у Србији, на жалост огуглали.

Имајући ово у виду, можда већ сада можемо да кажемо да је дошло време да почнемо да говоримо о кинеским вредностима у међународној политици и односима.

Унапређењем сарадње и изградњом инфраструктуре дуж "Појаса и пута", Кина тежи модернизацији и заједничком развоју кроз заједничке напоре, идући ка ономе што кинески председник назива заједницом заједничке будућности. И то демонстрира са председником Русије Владимиром Путином као централним гостом.

Захваљујући иницијативи "Појас и пут", а нарочито уколико међународна заједница и политички буде следила њене стандарде, Србија ће, уместо land-locked постати land-linked земља (повезана, уместо заробљена, копном), а сарадња би могла да замени растројство Балкана у сукобима и мржњи, што би "ресетовало" позицију Србије и највише у прилог ишло управо Београду.

Како је изгледала Кина током форума "Појас и пут"?

Док су медији преносили ужирене изјаве званичника, аутор ових редова, који је присуствовао Медијском форуму Пута свиле, имао је прилику да други пут ове године обиђе кинеску престоницу.

Овде сам у пролеће већ писао о томе колико се Пекинг променио током пандемије коронавируса, колико је нових хибридних и електричних аутомобила сада на његовим, али и улицама осталих кинеских градова, предвиђајући скори долазак нових кинеских аутомобилских брендова у Европу, што се већ делимично остварило.

Током поменутог форума, Кина је приказала најсјајније организационо лице своје све видљивије меке моћи: обезбеђење кључних објеката, улица и тргова било је велико и снажно, али дискретно и беспрекорно љубазно.

Град није био блокиран у класичном смислу, већ је све мимо форума текло својим уобичајеним током. Колега који се код Тијенанмена на једном од контролних пунктова, који тамо и иначе постоје, затекао без пасоша био је љубазно обавештен да је то недозвољено и замољен да следећи пут свакако понесе своју путну исправу.

У Поли театру, где су ме љубазни домаћини водили једне вечери након серије састанака са колегама, имао сам прилику да одгледам модерну плесну представу засновану на традиционалној кинеској теми (опис саме представе овде би однео превише времена). Више од 500 људи платило је, за наше прилике врло скупе карте, од око 100 евра да види своје љубимце Џанг Хана и Менг Ћингјанг.

Али, плаћена цена није суштина имућног друштва коме Кина тежи и које је у великим градовима изгледа већ присутно.

Тај пекиншки театар импресивних уметничких имена и техничких сценских могућности, у коме сам коју годину раније интервјуисао режисерку Кунг Десин, иначе припадницу 77. генерације директних Конфучијевих потомака, био је пун деце и омладине.

Велика књижара, величине шопинг-мола на тргу Сидан, такође је била пуна младих који седе на поду књижаре и читају.

Древна академија у Ченгдуу, где сам отишао из Пекинга, такође. Било је дирљиво док сам посматрао мајку која је у древној академији у Ченгдуу четворогодишњој ћерки објашњавала због чега је важно да чита и учи. Археолошко налазиште древне државе Шу, односно велики музејски комплекс, са својим три миленијумима старим артефактима, такође је био пуно деце.

Зар није боље остварити друштво породица које децу усмерава ка уметности и доказаним вредностима? Уколико говоримо о сарадњи дуж путева свиле, то је једна од лекција које треба да савладамо и ми у Србији. Форум је прилика...

Чињеница да Кина није заинтересована искључиво за добит властитих банака и компанија, већ да у обзир узима обострано корисну сарадњу и утицај заједничких пројеката на укупан развој, код грађана Србије заиста буди наду да иницијатива "Појас и пут" и формат сарадње Кине са земљама Централне и Источне Европе, где је Србија постојан кинески партнер, у наредним годинама и деценијама може променити судбину српске економије, која је била безнадежно усмерена ка неоколонијалној потчињености западним центрима моћи и тамошњим великим компанијама које у виду имају искључиво локалне ресурсе и извлачење просте, притом максимализоване финансијске добити.

Споразум о слободној трговини који смо потписали са Пекингом у првом реду је прилика за српску пољопривреду, уколико наше друштво уопште има амбицију да развија властиту производњу, али и етичке вредности.

Док сам живео и радио у Пекингу, са значајном дозом разочарања гледао сам (пре)скупе кесице са сушеним шљивама које је Кина увозила из других земаља, уместо из Србије.

"Појас и пут" стога не треба читати само као економску прилику на развалинама очекивања из 20. века, већ као одложени, али дочекани улазак у 21. век какав би то столеће требало да буде.