Ђаво из календара

Да је ђаво активно одлучио да активира апокалиптичне сценарије, знали смо и раније, али да му се баш жури, постало нам је јасно одмах на почетку Специјалне војне операције. Питање стога није само да ли ће ђаво из Борељовог календара да проговара из сваког датума и детаља, већ чиме ћемо да му се супротставимо
Ђаво из календара© Tanjug/AP Photo/Geert Vanden Wijngaert

Из читаве грачаничке композиције Страшног суда некако се као посебно застрашујућа и привлачна издвојила фигура персонификованог мора. Сама по себи она би могла да послужи као симболички приказ седиментирања хеленских, хришћанских и свељудских слојева у само једном лику (форма изван сваке сумње паганског поријекла у хришћанској иконографији истовремено нас – попут мора које представља – плаши и заокупља). Из змијолике, чудовишне главе, провирује људска глава.

Иако већина данашњих посматрача претпоставља да је по сриједи водено чудовиште које прождире човјека, хришћанин (можда) зна да ствар стоји сасвим обрнуто. Одговор се налази у Откровењу Јовановом "И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који бијаху у њима, и бише суђени сваки по дјелима својим". (Откр. 20,13).

Ствар је, дакле, перспективе. У хришћанству је историја мјерена вјечношћу, коначном судбином свијета и човјека пред Богом, али како је вјечност простим скоком недоступна, ми својим временом на земљи освајамо или губимо вјечност. Док не дођемо у тренутак када "времена неће бити" јер ће се "свршити тајна Божија" (Откр. 10,6-7), ваља нам кроз вријеме.

Још је свети Августин знао за човјекову интимну неспознатљивост времена: ми уједно осјећамо да временујемо, али и да вријеме остаје некако изван нас. Оно је и "субјективно", интимно вријеме, у коме квалитет времена надилази његову мјерљивост, и истовремено је "објективно" вријеме, мјерљиво, пролазно, одређено: и час патње и љубавни састанак морају да се окончају. Зато мјерење времена никада није лишено врједносних садржаја (зато, иако није догматско питање, календар не припада групи симболичких тричарија).

Ђаво се крије у тексту споразума

Да се унутар времена таји човјеково биће подсјетио нас је, вољно или невољно, и Каталонац са шпанским пасошем и активни учесник формализације српског пристанка на посљедице НАТО агресије – Жозеп Борељ: "Ђаво се често крије у календару и детаљима".

Иако је више него очигледно да се ђаво крије и у самом тексту споразума, да добар дио демонских сила рачуна као своје и силу са којом човјек анђелског имена и мафијашког презимена надгледа преговоре између Србије и приштинских сецесиониста, није на одмет да нас и Борељ подсјети да ђавола има и у самом календару.

Да је ђаво активно одлучио да активира апокалиптичне сценарије, знали смо и раније, али да му се баш жури, постало нам је јасно одмах на почетку СВО. Питање стога није само да ли ће ђаво из Борељовог календара да проговара из сваког датума и детаља, већ чиме ћемо да му се супротставимо?

Непобитно је да је за Србију (тј. за српски народ у цјелини) важно да са што мање штете дочекамо повољније вријеме.

Новозавјетни хеленски језик, успут, разликује "χρόνος" – вријеме као ток и квантитет и "καιρός" – вријеме као тренутак и квалитет. Сјетимо се само Пушкиновог "Пора, мой друг, пора! покоя сердце просит..." за које српски преводиоци углавном налазе "време је, друже мој" мада би можда боље било "Час је, друже мој...".

Непобједива Русија мора да нас чува

Докле тече вријеме судара НАТО савеза са Русијом на пољима Малорусије, силе униполарног свијета траже свој тренутак којим би се заокружио њихов савршено покорни колонијални простор, док ми свој тренутак тражимо у епилогу глобалног судара, знајући да непобједива Русија мора да сачува и нас.

Наш проблем јесте, међутим, како и чиме сачувати нас – јер се част и достојанство могу изгубити у тренутку, одрицањем од себе. Ми смо под притиском, тачније: пред ултиматумом, али оно што нам пријети не рачуна толико са нашим страхом од бомби колико са нашим страхом од "смањења животног стандарда". Ваљда зато и ђаво из календара нуди да нам плати брзу пругу до Ниша. Да, онај исти који је на спорој пруги брзо убијао.

Ми вријеме мјеримо другачијим календаром од Борељовог. Он не само да "касни" 13 дана, већ је он врједносно неусклађен за "агендом" из оног ђавољег. До сада смо већ исувише дуго покушавали да се синхронизујемо са Борељовим календарима, али да не изгубимо ни онај свој. Срби на Косову и Метохији су у тој игри синхронизације два календара већ више од деценију предавали своје институције везане за Србију, тј. Београд их је упућивао на институције Приштине, сходно Бриселском споразуму.

Који је био смисао њихове жртве? И који је данас? Да ли је само "куповина времена"? Јер и да купимо све вријеме овог свијета, за шта ће нам оно ако га и даље испунимо неутаживим жељама о куповини која треба да замијени уздах српског бића: вратити се на Косово. Вријеме се може потрошити у куповини али се не може купити продајом рођене браће.

Борељу ђаво, а нама Распети Бог

Наш календар, зато, није могуће синхронизовати са Борељовим – то што је вријеме Великог, страдално-васкрслог, Христовог поста, није ствар неколицине "религијских фанатика" међу Србима, већ се великопосном потрагом за Богом кроз молитву и очишћење припремамо за ону судбу и све што нас чека (тешко зато да баш имамо разлога да се прихватимо гибанице, ако већ не вјерујемо у силу молитвеника).

Борељов ђаво из календара и наш Распети Бог станују у времену овом. У њему се одређује хоћемо ли бити људи. Није тако далеко велика, страдална (старосрпски: "страсна") седмица. То су они дана када се сјећамо да је један народ славио Онога који га је неуморно лијечио додиром и погледом, али и опомињао ријечју.

Дани када се сјећамо да су Борељи оног времена, заједно са "елитом" сопственог народа осудили на смрт Сина Божијег и Сина човјечијег. Када се један међу ученицима нашао да замијени идеале за финансијску инјекцију. Дани када су се ученици разбјежали, најтврђи одрекли. Дани када је умирао срамотном смрћу. Смисао човјековог живота и свеколике твари, издан и продан.

Када сцену Великог Петка пренесе у своју Нарнију, К. С. Луис ће вијековима након историјског Великог Петка, ријечима Аслана, нарнијског Христа, сажети самообману сваког ђавола – укључујући и онога из Борељовог календара:

"Иако је Вјештица знала Дубоку Магију, постоји Магија и дубља, она коју она не зна. Њено знање сеже само до освитка времена. Али да је могла погледати још дубље, у мир прије него што Вријеме уопште освану, тамо би зачула другачију пјесму. Знала би да, када се вољна Жртва, која није починила издају, убије умјесто издајника, Велики Сто ће се сломити и Смрт сама ће започети да ради уназад..."

Шта ћемо рећи Грачаници?

Ми се надамо да ћемо видјети управо то Вријеме Васкрсења, када ће Жртва да нас врати назад на Косово и Метохију.

Наше зато није да се надамо ђавољој милости Борељовог календара већ да не пристанемо да постанемо Јуде, макар и сами пречесто били уплашени Петар и Јаков.

Када се вратимо у Грачаницу и када видимо на њеном Страшном суду коначну судбину свакога од нас, када море врати своје мртве, гаврани и звијери, своје жртве, када нас Христос сабере и стави пред себе а поред честитога кнеза – шта ћемо рећи њима, шта Грачаници?

image