Колумне и интервјуи
Истина више није одбрана: Како је највиши суд ЕУ згазио слободу говора
Европи су били потребни векови – од процеса Галилеју преко цензорских уреда до пада Берлинског зида – да главно питање јавне расправе помери од "ко то говори" ка "да ли је то истина?". То је срж просветитељства: тврдња се ценила према њеној садржини, не по пореклу. Пресуда Ц-67/25 тај принцип окреће наглавачке
Суд ЕУ је пресудио да грађанин може да заврши у затвору зато што је поделио видео-снимак — не због онога шта је на снимку, већ због тога ко га је снимио.
Замислите да РТ објави снимак са изјавом да је небо плаво. Ви тај снимак поделите на свом сајту. Честитамо: по праву Европске уније управо сте згрешили обележја кривичног дела за које је у Немачкој запрећена казна до пет година затвора. Није важно што је небо заиста плаво. Није важно што на сајту због те објаве нисте ништа зарадили.
Није важно ни што је снимак видело само десетак људи. Важно је само једно: ко је то изјавио. То није дистопијска сатира нити "руска пропаганда" — то је дословна последица пресуде коју је 2. јула 2026. изрекао Суд Европске уније у Луксембургу (предмет Ц-67/25, Staatsanwaltschaft Saarbrücken).
Прича је банална до бола. Три грађанина Немачке су на јавно доступном блогу који се издржавао искључиво од добровољних донација читалаца, 2023. године четири пута објавила видео-снимке канала РТ Deutschland. Немачко тужилаштво их је оптужило за кршење европских санкција против руских медија. Суд у Сарбрикену двоумио се око сумње коју би имао сваки разуман човек: уредба о санкцијама забрањује ширење садржаја "оператерима" – али јесу ли обични блогери – уопште "оператери"? Најзад, и Европска комисија је у својим званичним документима црно на бело написала да је оператер онај ко обавља комерцијалну или професионалну делатност.
Луксембуршки суд је, међутим, преломио - оператер је свако ко је "непосредно или посредно" одговоран за садржај који је учинио доступним јавности. Да ли тим актом ишта зарађује? Неважно. Колико дуго је садржај био доступан на мрежи? Неважно. Колико људи га је видело? Неважно. А званична објашњења Комисије под вођством Урсуле фон дет Лејен, на која се човек може ослонити? Суштински, правно необавезујући папир који "неоправдано сужава" забрану – лети у корпу за смеће.
Грађанин који је 2023. савесно прочитао шта му Брисел званично препоручује у погледу ко јесте а ко није "оператер", сазнао је, дакле, 2026. године да је већ три године обележен као криминалац, само што то није знао. У кривичном праву то се зове крај правне сигурности; у свакодневном језику – клопка.
Занимљиво је и како је петоро луксембуршких судија гласало. Е, то се никада неће сазнати: већања Суда ЕУ су по статуту тајна, а издвојена мишљења појединих судија у Луксембургу не постоје.
О криминализацији дељења информација одлучивало је тело чије је сопствени модус операнди потпуно нетранспарентан.
Ипак, најречитије у овој пресуди није оно што у њој пише, него оно чега у њој нема. У целом тексту се ни речју не помиње "слобода изражавања".
Нема ни духа ни слуха од члана 11 Повеље ЕУ о основним правима, ни члана 10 Европске конвенције о људским правима, ни појма "сразмерност" у вези с чињеницом да некоме због дељења видеа – прети затвор.
Суд се водио једним јединим мерилом: санкције (против Русије) морају бити ефикасне. Ако би обични људи били изузети, забрана би изгубила "пуно дејство". Тако је европском суду ефикасност репресије постала врховна звезда водиља, а нигде нема ни трага од заштите основних права оптужених (и осуђених). Такву методологију смо досад познавали само у диктаторским режимима, а онда је у ЕУ, под актуелном администрацијом, уведена на "мала врата".
И ту долазимо до тврдње која би морала да подигне на ноге сваког Европејца: забрана важи за "било какав садржај" санкционисаних руских медија. Било какав! Временску прогнозу. Културну хронику. Истиниту, сто пута проверену информацију.
Нико – ни тужилац, ни судија – не мора ни да баци поглед на садржај који је дељен и провери је ли истинит и да ли је икоме наштетио. Истина више није браник одбране. Једино правно релевантно питање је идентитет онога ко је на снимку.
Управо на тој тачки видимо цивилизацијску преломницу која надилази и суровост судбине три немачка оптуженика. Европи су били потребни векови – од процеса Галилеју преко цензорских уреда до пада Берлинског зида – да главно питање јавне расправе помери од "ко то говори" ка "да ли је то истина?". То је срж просветитељства: тврдња се ценила према њеној садржини, не по пореклу. Пресуда Ц-67/25 тај принцип окреће наглавачке.
Ако исту реченицу изговори новинар "мејнстрим" медија на Западу, то је дозвољено, то је новинарство; ако је изговори на Западу "неподобан" (руски) медиј, а ви је проследите даље, то је кривично дело. Правна акробација по којој је нека тврдња подложна криминализацији не због онога што износи у јавност, већ због тога одакле долази, представља увођење колективне кривице у свет информација – кривице коју модерно кривично право не познаје, али ју је одлично познавала средњевековна инквизиција: јеретик није био онај ко је говорио неистину, него онај ко је износио тврдње без одобрења власти. Чињенице, које властима нису биле по вољи.
Браниоци спорне пресуде могу рећи: није по среди питање истине, већ ратне пропаганде државе-агресора. Добро, проучимо тај аргумент са дужном озбиљношћу. Међународни пакт о грађанским и политичким правима у члану 20 заиста тражи законску забрану пропаганде за ратне циљеве. Али пропаганда за рат је садржинска категорија: да би се утврдило да постоји, оно што је објављено мора да се погледа и садржај оцени.
Поредак који "ратно хушкање" и временску прогнозу трпа у исти кош, не гони пропаганду – већ прогања извор. А када се држава окоми на извор уместо садржаја, она не штити јавност од лажи, већ свој монопол над истином. И, врло могуће, "штити" јавност од сопствених обмана и дезинформација.
Иза целе конструкције стоји претпоставка која је смртоносна за демократију: бриселска врхушка полази од премисе да европски грађанин није способан да сам процени оно што чита и гледа, па га треба унапред заштитити од "штетних" информација, као што се деца чувају од додира са шибицама. Европски суд за људска права је још 1976. у славној пресуди Хандyсиде против Уједињеног Краљевства записао управо супротно: слобода изражавања штити и информације и идеје које вређају, шокирају или узнемиравају, јер без тога нема плурализма ни демократског друштва.
Демократија претпоставља пунолетног грађанина који пропаганду уме да препозна, свари и сам одбаци. У демократском друштву власт има поверење у бистроумност и самосталност грађанина, док бриселски поредак обликује грађанина-штићеника коме старатељ унапред одређује које гласове не сме да чује. Грађани тиме престају да буду аутономни демократски субјекти и постају објекти информационог инжењеринга сопствених влада: неко други им унапред саставља јеловник дозвољених истина.
Иронија би била трагикомична да није мрачна: исти Стразбур је у предметима ООО Флавус и Каблис против Русије осудио руску праксу паушалног блокирања опозиционих сајтова. ЕУ је ту и сличне пресуде поздрављала са овацијама. Сада чини управо оно што је пребацивала Роскомнадзору – а уз то је отишла и корак даље: Русија је опозиционе сајтове блокирала, док ЕУ непослушним грађанима, који завире иза гвоздене информационе завесе Брисела и на интернету поделе неку занимљиву информацију из руских медија, сада прети вишегодишњим затвором. Не заборавимо детаљ који европски лидери најрадије прескачу: ЕУ није у рату (бар формално).
Украјина јесте у рату, што је нотификовано одступање по члану 15 Конвенције. Ниједна од 27 чланица ЕУ то није учинила. Формално живе у миру и спокоју, док против сопствених грађана примењују мере ратног стања. У праву се то зове тиха дерогација, у политици – ратна психоза. И то на неодређено време: док Русија не оконча "агресију и пропаганду". Другим речима, докле год рат траје, европским грађанима је ускраћен битан део основних слобода.
Последице сежу далеко изван казамата у којима ће досуђену казну одслужити тројица несрећних Немаца. Европска унија је деценијама градила идентитет моралног тутора: Србији је држала придике о медијским слободама, Кини о цензури, Русији о прогону новинара. Та улога ЕУ је 2. јула 2026. у хропцу подлегла смртним резовима цензорских маказа. Ауторитарним режимима широм света, склоним да хапсе и затварају своје сународњаке због дељења "непријатељских" садржаја, Луксембург је поклонио крунски аргумент: па и ви у ЕУ радите исто, само то зовете "санкцијама".
Ко ће у Анкари или Мјанмару испоштовати бриселске лекције о слободи интернета, када у Бриселу истинитост неке информације више не представља чврсту одбрану од затвора? Унија није изгубила само правни аргумент – изгубила је моралну лиценцу. А морална лиценца се, за разлику од санкција, не продужава одлуком Савета.
И да не буде неспоразума који ће професионални дисквалификатори можда покушати да подметну: ово није одбрана "забрањених" руских канала, већ одбрана начела да у слободном друштву држава не сме да затвара грађане јер су проследили неку информацију из "неподобног" извора.
Пропаганда се побеђује истином и чврстим, провереним информацијама – не затвором за оне који су прочитали "погрешан" чланак или видели вест која дефамира лажи европске пропагандне машинерије. Закон који истину не признаје као одбрану није закон демократског друштва; то је оруђе ауторитаризма, маскирано у европско законодавство.
Друштво које својим грађанима под претњом затвора забрањује да чују реч противника не демонстрира снагу својих аргумената – демонстрира страх од сопствене јавности. А власт која се боји своје јавности већ је изгубила оно што тврди да брани. Демократију неће сахранити руска пропаганда; никада ниједна пропаганда није сахранила друштво које слободно дише. Сахранити је могу само њени чувари који у име њене одбране секу грану на којој демократија седи: слободну, одраслу, неустрашиву јавну реч. Та грана је 2. јула 2026. у Луксембургу добила фаталну посекотину. На њој чучи цела Унија. Док не пукне.
Live
