Рекреативна беспарица

Данас сам на пијаци купио све што сам пожелео. Нисам пожелео много али све што јесам, купио сам. Млади кајмак, одличан, Јулин кајмак из Чачка, стари пљеваљски сир, домаћа јаја, паприке у павлаци, кришку сјеничког сира за дете, мајонез, три танке фине црвене љуте парике од Веље, сомун код Јоце, поморанџе, банане, мандарине, свеж сок од нара жени и себи једну погачицу с чварцима за успут.

То је тако могло данас, али јуче није могло, није ни прекјуче, ни дан пре тога, а ни оног дана пре њега. Зато што нисмо имали жуте банке. Прошлог месеца смо потрошили више него што смо смели и то је, као и увек, на крају месеца дошло на наплату. Није то право немање пара, да се разумемо. Право немање пара је кад их немаш и не знаш кад ћеш их имати. Ово је рекреативно немање пара, јер стижу плате у неком тренутку. Ипак, није најпријатније на свету, мада има својих предности, а њих се увек сетим тек кад се нађем у тој ситуацији.

На пример, не мислим шта све треба и шта бих све још могао да купим успут, док се враћам кући. Не седнем нигде на кафу, не дам ником ко ми на улици тражи, не мислим на новац, јер га немам. Не купим флашу вина, ни жени цвет или чоколадну бананицу, ни детету бомбоне ни глину за обликовање. Не купим ништа, и првог дана ме то тишти, или пола првог дана, а онда ме одмах дохвати слобода беспарице.

Лако ходам, растерећен, видим пола света више него с две три црвене у џепу. Онда, откријем шта све имамо по орманима у кухињи и у замрзивачу. Ево направио сам намаз од грашка, од једне кесице за два оброка. Укусан, немасан, здрав, да се маже на хлеб, ако га човек има, а ми нисмо имали, па сам умесио један, а после њега још један.

Помешао сам све остатке брашна које смо имали, нашао бајат суви квасац и нахранио га с мало шећера у праху у млакој води, и месио сам га, месио сам га пажљиво, нежно и одлучно, оставио сам га да се диже тачно колико треба и нисам се много ослањао на рецепт колико на осећај, нарастао је како треба, па сам оспособио неки стари лонац који може у рерну, пажљиво жилетом урезао шару у тесту и испекао га. Нисам никад испекао бољи хлеб, грашак се по њему топлом топио као на Инстаграму. Корица као злато, хрскава, посута последњим зрнима крупне морске соли.

Па пиринач са црним сочивом из далеких дубина висећег елемента у кухињи. Посебно за ту прилику сам пронашао туцану љуту парику што ми је давно поклонио Миња са салаша, а то је из његовог краја парика, и без ње би било страшно, јер више није било соли, али није морало без те паприке, јер сам је нашао, на дну тегле, довољно, таман.

Трећег дана је престало да буде забавно, али не у потпуности. Прозор кухиње нам гледа на комшиницину терасу, на спрату испод. На тој тераси она има један ормарић на коме зими држи разне намирнице, сокове, и свашта. Тог дана тамо су, између осталог, била два сендвича, спаковани сендвичи из продавнице или од некуда, и поред њих главица ајсберг салате. Звао сам жену да се консултујемо како да их се докопамо а да нас нико не ухвати, нарочито комшиница. Да смо имали штап за пецање, ево не мако се, упецао бих целу ту гозбу. Нисмо имали штап.

Спремио сам пиринач с љутим купусом. То је неки купус који ја остављам месецима да мирује у љутом сосу који правим, и то онда постане нека варијанта корејског кимчија. Пиринча, као што и сами видите, у свим ситуацијама имамо и за извоз. Купуса је остало мало, баш мало, на дну посуде. Није ми први пут да правим такав пиринач, али то се увек дешавало кад имамо пара, и увек претерам, прељуто је и једва може да се једе, скоро да не може. Кад имамо, тешко налазим меру, али кад немамо, мера се сама нађе. Изгледало ми је да ће га бити недовољно, али било је таман. Сад знам колико купуса треба да ставим. Никад то јело није укусније него тада.

Кус-кус смо следећег дана јели заливеног супом из кесице, упали су и резанци али нисмо се бунили, мада тад је већ глад кувала па можда нисмо били објективни. Глад нам је спремила и хлеб од кукурузног брашна, неслан, без квасца. С тим хлебом је објективно могла да се зида кућа.

Дан пред плату, јуче, знао сам да немам шта да тражим у продавницама и кафићима успут, али сам заборавио да немам шта да тражим ни код фризера, па сам кренуо да се ошишам, јер то је чекало већ неко време. Испред фризера сам се сетио да немам чиме да платим и било ми је смешно, па сам стао и окренуо онако како људи умеју некад да стану и окрену се на другу страну кад се сете нечега, а преко пута видим Срђана Ваљаревића како улази у књижару у Светогорској. То је био леп призор.