Водно, опет

Ово ми је, ове године, трећи пут да сам у Скопљу, и с крстом сам био у истим односима до прекјуче. А прекјуче, излазим из своје омиљене продавнице млечних производа, ходам према колима и стекнем јасан осећај да ме неко гледа
Водно, опет

Ако је неко пре три и по године прочитао текст који сам написао о томе како сам се попео на Водно, онда зна како ми је било тада. То ми је био први пут, а после тога сам се попео још једном, онако, да не буде једном и никад више.

Водно је планина изнад Скопља, а на њеном врху, на 1066 метара надморске висине, налази се Миленијумски крст, који ми је, то ће знати свако ко је прочитао тај давнашњи текст, био и циљ кад сам се први пут пео. Први пут сам погрешио стазу и попео сам се најтежом. Много ми је било тешко, много, много пута сам хтео да одустанем, али ево сад и ви знате, нисам. Други пут сам ишао лакшим успоном, а дужим, и уживао сам, не толико што је све тамо прелепо колико што сам знао да могу, најтежим путем, па сам шетао туристички.

Од тада, много сам пута угледао тај крст на врху али нисам стварно мислио на њега, увек би ми прошло кроз главу да сам се попео, једна или две слике би ми бљеснуле у сећању, и толико.

Ово ми је, ове године, трећи пут да сам у Скопљу, и с крстом сам био у истим односима до прекјуче. А прекјуче, излазим из своје омиљене продавнице млечних производа, ходам према колима и стекнем јасан осећај да ме неко гледа. По углу под којим је на мене падао тај поглед, било ми је јасно ко то једино може да буде. Добро, осим крста, могао је да ме гледа и телекомуникацијски торањ са планине Водно, али није он био у питању. Стао сам, окренуо се и погледао у крст. Покушао сам се провучем стандардно, с неколико сећања у сликама, и да наставим.

Међутим, није се могло тако. Док сам га гледао, нисам могао да се сетим ничега, никаква ми сећања нису долазила, видео сам крст забоден у врх планине и иза њега небо. Као да сам га први пут у животу видео.

Сутрадан сам устао на пре сунца. Обукао сам се слојевито, укључујући и шушкавац с капуљачом, понео сам резервну мајицу, три банане, попио сам 30 капи тинктуре сремуша, сео у ауто и одвезао се до подножја планине. Тамо сам на извору поред Цркве Светог Јована Крститеља наточио три литра воде, спаковао их у ранац и кренуо горе.
Прво сам ходао улицама, мада сам скоро сигуран да постоји пут и уз планину од цркве, али нисам хтео никога ништа да питам. Улицама до полиције, а онда сам почео да улазим у шуму.

Последњи човек кога сам видео био је полицајац на паркингу, како на службеном аутомобилу темељно прстима чисти брисаче од накупљених нечистоћа. Већ сам био уморан. Ходање узбрдо по асфалту ме је уморило, али чим сам закорачио у шуму, као да ми је неки терет пао с леђа. Нисам баш полетео, али ход ми је постао лакши.

То није дуго трајало, ређале су се узбрдице, на равним деловима било је лакше, па онда она једна велика узбрдица с каменчићима, и ту сам први пут стао. На врху те узбрдице мишићи на бутинама су ми горели. Знао сам шта ме све чека даље. Та узбрдица била је дечија игра за оне које долазе. Гледајући одатле, није било реално очекивати да се попнем ни до средине планине, а не до врха. Реално је било очекивати да се вратим. Ипак, нисам се вратио.

Корак по корак, рано је, имам времена, мислио сам. Најважнија ствар које сам се тада сетио није била да сам се већ два пута попео, јер ми то није била никаква гаранција, најважније је било што сам се сетио да ми не пада на памет да одустанем. Нек се онесвестим негде, па ће ме неко наћи и вратити кући. Толико сам могао себи да учиним, а учинио сам много, јер сам искључио мозак, јер мозак ми је у оваквим ситуацијама највећи непријатељ. Он увек има неке примедбе и запажања, доноси закључке и генерално, није од помоћи, напротив. Од како сам почео да се пењем телом, свануло ми је.

Тело ми је рекло кад да пијем воду а кад да поједем банану, рекло ми је јер сам га слушао. Рекло ми је кад да седнем и колико да седим, а док седим, сећам се, гледао сам град у коме нисам одрастао али ми је значајан, гледао сам га и нисам мислио, упијао сам, можда би могло да се каже да сам стварно нешто и видео.

Нисам се пео најтежом стазом, тога сам постао свестан много касније него што је то могло да ми буде јасно, клизио сам узбрдицама, сливао сам се низбрдицама, у хладу сам био хлад а на сунцу сунце, знојио сам се и сушио на правди Бога.

Горе, док сам стајао поред крста на врху планине, ништа се посебно није десило, јер све што је требало да се деси десило се успут, и док сам се спуштао, истим путем, мирно, као сенка. Последњи гутљај воде попио сам испред извора поред цркве Светог Јована Крститеља у подножју. Напунио сам флаше опет, за сваки случај. Док сам ишао ка колима, из цркве је изашао свештеник кога знам од раније. Рекао сам му – Помаже Бог. – Рекао ми је – Бог ти помогао.

image