Слабости нашег модела у невреме

Велика је вероватноћа да ћемо за одбрану курса динара у овој години потрошити пет или чак и више милијарди евра девизних резерви земље. О томе говорим у овом тексту. И, наравно, о последицама које следе уколико се предвиђања остваре.

Према извештајима за први квартал ове године, изгледа да ће спољнотрговински дефицит Србије у овој години  бити око 7 милијарди евра, конзервативно процењено (ако бисмо просто исказани дефицит из првог квартала помножили са 4 добили бисмо дефицит од око 9 милијарди евра).

Да би се одржао фиксни курс динара према евру (117-118 динара за 1 евро) на тржишту мора да се појави та количина девиза. Она је до сада углавном обезбеђивана дознакама, око 3,5-4 милијарде, и страним инвестицијама 3,5-5 милијарди годишње.

Проблем у моделу у коме се непрекидно очекује висок ниво страних инвестиција је у томе што оне могу да изостану. И друго, дође се до тачке у којој странци више износе девиза из Србије, на име профита (добити, или затварања фабрика и одласка из Србије), него што се страни инвеститори одлуче да инвестирају у Србију.

Два су дестимулишућа кључна фактора за оклевање инвеститора да улажу у Србију ове године. Криза изазвана нападом САД и Израела на Иран, и висока цена радне снаге у Србији.

Напад на Иран је не само поставио питање енергетске стабилности Србије, а без тога нема одрживог инвестиционог пројекта (зато што, ако дође до масовне размене ракетних удара, енергената ни у Европи ни у Србији напросто неће бити), него је развио страх од рецесије и депресије у којој сви инвеститори сматрају да је боље имати паре на рачуну него остваривати развојне пројекте и остати без пара за намирење непредвиђених трошкова.

У оба случаја је последица иста – инвестиције се одлажу.

Други елемент је важан за фиксни курс. Пошто власт мора да повећава плате макар на нивоу инфлације, онда је за страног инвеститора, због фиксног курса, српски радник све скупљи и скупљи у односу на радника у конкурентској могућој другој дестинацији.

Оног тренутка када се исцрпе ефекти додељеног бесплатног земљишта страном инвеститору, инфраструктурно опремљеног о трошку Србије, субвенција за плате и у неким случајевима и за доприносе, он се спакује и оде. А онда следећи инвеститор тражи још веће субвенције зато што је плата српског радника у међувремену због инфлације порасла (а једним мањим делом је и реално порасла), што су захтеви који додатно оптерећују буџет.

И због тога се сада Србија може обраћати само оним инвеститорима који планирају да произведу робе и услуге веће додате вредности. Само тај производ још увек, уз субвенције, може да издржи повећане плате и трошкове. Али је таквих инвеститора наравно мање у односу на период када су плате у еврима биле ниже и када су сви имали интереса да инвестирају у Србију.

Отуда ће обим страних инвестиција у овој години бити знатно мањи него у претходној. А истовремено ће изношење девиза, што кроз остварену добит, што због затварања фабрика и одласка из Србије, бити већа.

У погледу одбране фиксног курса динара стране инвестиције неће моћи уопште да се користе  за ту сврху, зато што ће одлив бити већи од прилива. Другим речима, поред спољнотрговинског дефицита, сада ће и одлив девиза у корист страних инвеститора повећати "глад" за девизама за додатних милијарду или чак и нешто више евра, на већ претпостављених 7 милијарди.

То значи да укупни мањак девиза од најмање 8 милијарди евра треба покрити из прихода који се оствари на име дознака.

Не само да то није могуће, него ће због вероватне рецесије у ЕУ и те дознаке наших суграђана који живе и раде у иностранству ове године бити мање него претходне. Њима самима ће остајати мање пара због рецесије на Западу. Ако дознаке пређу 3 милијарде евра, добро је.

Преосталих око 5 милијарди евра које недостају, ако се жели одбрана фиксног курса, може се обезбедити само из девизних резерви.

Наше оперативне девизне резерве (нето резерве) су између 23-24 милијарде евра. Смањење тих резерви за 5 милијарди у једној години је изводљиво, али би последице биле болне.

Све рејтинг агенције би сасвим сигурно напрасно "откриле" значајне ризике у привредном моделу Србије (ови ризици наравно постоје од саме идеје прецењеног динара, а то је период 2001-2012, а апсолутно су присутни од периода фиксног курса у последњих 12-13 година), због чега би нам смањиле кредитни рејтинг и тиме утицали на повећање камата за нова задуживања. То повећање камата би се додало иначе повећаним каматама због инфлације коју подстиче иранска криза.

Како је садашњи план до 2035. године заснован на истој идеји масивног даљег задуживања Србије за додатних 20 милијарди евра, то ће Србија морати да понуди у кратком року још веће камате него што то захтевају и иначе повећане камате на светском тржишту, увећане за нове ризике због наглог топљења девизних резерви које онда јасно сигнализирају да је читав модел заснован на фиксном курсу неодржив.

Тој новој тражњи за додатних 20 милијарди за државне инвестиције треба додати и потребу за задуживањем ради исплате дугова који ће доћи на наплату. Пошто уложена средства не доносе профит из кога би се отплаћивали дугови. Подсећања ради, Петрохемија је у другој половини 1980-тих година изграђена из кредита и сама је из свог профита отплатила у целини комерцијални кредит  којим је цела инвестиција финансирана. Тога сада нема.

Све то ће повећати камате на нова задужења до нивоа који је финансијски неодржив и води државу у дужничко ропство, па у банкротство.

Није реч о томе да ли сте песимиста или оптимиста, или реалан човек. Бројке су неумољиве.

Идеја коју сада чујемо и од Вучића и од других представника владајуће групације, да треба прећи на модел сопственог развоја компанија, не може да се реализује у овом привредном систему направљеном под диригентском палицом западних неоколонизатора.

За тако нешто је потребна монетарна политика којом не управља ММФ, за то су потребне банке које желе да буду у функцији развоја домаћих компанија које 90 одсто немамо, потребан је образовни систем који смо разорили, потребна је фискална политика која подстиче домаћу привреду, потребно је додељивање бесплатних станова кадровима који су нам потребни и све друго што за протеклих четврт века не да није изграђено, него је разграђивано.

Одлично је ако грешим. Али ако не грешим, да ли видимо неку идеју, осим да се потроши 5 милијарди евра девизних резерви на одбрану курса динара, како да се девизни платни биланс уравнотежи?

Нама су потребни стратешки договори о повољнијем кредитирању, а то је могуће само са Русијом и Кином. Потребно нам је да се захвалимо ММФ-у и преузмемо монетарну политику у своје руке и тиме релаксирамо потребу за комерцијалним задуживањем у значајној мери, и потребан нам је план изласка из замке фиксног курса.

Нема лаких решења, а свакако их нема ослањањем на западне државе и западне финансијске центре. Најважније је, ипак, да решења има.